Ram iz kojeg nema bežanja

Sećam se da sam nekad davno, dok sam živeo u Beogradu, Srpsku Novu slavio da bih drugima pravio društvo. Ocu ultra komunisti bila je dovoljna i ona međunarodna. Al' doznavši od drugova iz manje avangadnih porodica da postoji i samo Srpska Nova godina, originalna, a ne imitacija međunarodne, počeo sam se namakati u nju celim bićem. Meni je ona prva i svetu zajednička nova godina u stvari služila kao uvod i generalna proba za srpsku, da ne kažem domaću Novu godinu. Proslavljao sam je balzamovan pićem i masnoćama, zadovoljan što sam u toj masi i sam jedan trun.

Vrti mi se u glavi od sećanja na ono što sam jeo i pio, podešavajući se tako prema drugima. Da dvonoga, svaštojedna životinja zvana čovek nije mešalica za muljanje svega sa svačim, jasno bi se na rentgenskom snimku pokazao prastari sloj mezetluka i rakije, pa predjela i glavnih jela s tankim slojevima sporednih od kojih su mi najdraži pihtija i čvarci, al' oni što krckaju i pod pogledom, a kamoli zubom. Od jela, prognanih iz grada u kojem godinama živim, kroz sećanja patrljkom domahuje kolenica u sjajnim uvojcima zapečenog kupusa zvanog podvarak, a prase kremirano u Gvozdenovoj pekari izaziva da mu počupaš rep il' uvo i unakaziš ga još u plehu. Ni vrelina ga ne spašava od uništenja, a ni to što je planirano da bar neko vreme bude centar trpeze i ukras oko koga kao planete oko sunca kruže druga jela. Prazna mesta na stolu popunjava vino Ružica a pivo i uštipci uz užički kajmak i ajvar, zadovoljavaju one jednostavnog duha i ukusa.

Doček u društvu fotografije

U praznicima ima nešto ultimativno što ti nalaže da se veseliš i tim zaraziš prvog do sebe, pomažući se pićem, ićem, rečima i mislima putem kojih šalješ dobre vibracije. Ako virus dobrog raspoloženja i sreće krene da se širi geometrijskom progresijom, skačući s čoveka na čoveka, onda praznik ima nade da u sećanju osigura dostojno mesto. A ako se to fiksira na fotografiji i još urami onda je vraćanje na taj trenutak u budućnosti osigurano, da ne kažem obavezno. Da mi je neko rekao da ću jednom, u dalekom futuru, Srpsku novu godinu dočekati sam u društvu jedne fotografije, bez buke, smeha i raznih onomatopeja među kojima beše i groktanje, mislio bih da me mrzi.

Četristo kilometara od Beograda, iza venaca brda i planina i zavesa od magli, ovo je jedan običan dan, ni po čemu vredan življenja i pamćenja. Najbolje ga je prespavati i zamračiti snovima. Od plasta kose na fotografiji meni je ostalo nekoliko istanjenih slamki, a od očiju rupe zagledane unutra. Sazvežđa ćelija i njihovih konstelacija su od onda više puta izmenjeni, ali su one sive za memorisanje prošlosti dosledno prenele svoj teret. Organsko propadanje je u punom cvatu i ja ga sada požurujem i bodrim. Žuri mi se da skliznem u nepoznato il' počnem ispočetka nadnesen na svoju prvu lekciju.

Uprkos vremenu

Neki ljudi su kreirani da pod diktaturom sreće i zadovoljstva provedu život i isisaju ga do zadnje kapi i to u društvu. Po jednom mom omiljenom filozofu koji se radosno bacao na oltar smrti i bolesti, prijateljstvo je najviši nivo postojanja. Jedan od takvih dokaza i prizora, ispunjen samo da bi bilo prosto, veselo i lepo, zaledio se na fotografiji zamagljenoj od gledanja. Ona me uz ostale prati kud god se maknem. Na poleđini piše da ne bi došlo do zabune: Srpska nova 1980-ta, Sinđelić 2, s leva na desno: ja, Steva, Miša, Kule, Mića, Šveđa, Bane, Joca, Dule, Čaka, konobar Cane i tri žene koje su zamenile sto, al' ne i kafanu. U manjini su pa su svuda dobro došle. Iznad blešte gole sijalice zanjihane na gajtanima. Enterijer je asketski, osmišljen da štiti od zime i padavina, a ne da bude lep.

Na snimku smo tako ostali da postojimo uprkos vremenu koje teče – jedna duša rastočena u više tela obešenih o konce sudbine. Zagrljeni, nasmejani, s punim vilicama zuba stvorenih za kidanje, žvakanje a ako treba i ujedanje. Pelcovani smo od starenja i poraza od kojih su najteži razvodi i prezir dece.

Uglavljeni u ram iz kojeg nema bežanja.

Autor: Goran Samardžić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković