Rajnsko mesojeđe – pokloni mi svoje srce | Mozaik | DW | 11.02.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Rajnsko mesojeđe – pokloni mi svoje srce

Namesto unutrašnjeg džepa zimske jakne zjapila je rupa prosečena žiletom. Klinci afričkog porekla su me uradili. Kad su crnci spali na džeparenje Roma, da prosti politička korektnost, zadnje je vreme izgleda.

O karnevalu ne može da se piše, čovek mora da ga živi – kaže mi Martin, tek doputovao iz Napulja, šminkajući crvenim ružom vrh nosa. Potpuno je u pravu. Mora se zaroniti u raskošnu povorku Kelnskog karnevala, tiskati se po Knajpama dok čuvena karnevalska grupa „Kokoške“ (Die Höhner) poje: „Pokloni mi tvoje srce-sana-nana-nana-na“ (Schenk mir dein Herz). Toliko trešti sa razglasa da vibriraju kragne pene sveže točenog piva Kelš u čašama kao neizbežnim rekvizitama u ruci. Svi stojeći cupkaju u mestu, princeze i bubamare, kuvari i seksi policajke, pande i šišmiši, i urlaju naizust svaku dozlaboga opetovanu karnevalku. Nema mesta iglu da udeneš ni u uši ni na pod.

*

Moj prvi maskenbal preživeo sam 1962. u hotelu „Zvezda“ u Vrnjačkoj Banji. Na podijumu za igru tancao bosanovu ili fokstrot sa sestrom. Pamtim da me je u povorci smrtno prestravio jedan pravi pravcati lav, umalo nisam u fras pao. Badava mi je kolega iz očevog orkestra pokazivao da je to samo jedan čovek koji hoda četvoronoške sa lavljom kožom na leđima i kroz običnu konzervu uglavljenu u razjapljene čeljusti izduvava užasan urlik. Dohvatio ga za rep i pozivao da učinim isto, da pobedim strah.

Jovan Nikolić sa sestrom nadom u Vrnjačkoj banji 1962.

Jovan Nikolić sa sestrom Nadom u Vrnjačkoj banji 1962.

Kakav rep, kakvi bakrači, mislim da sam završio pod stolom držeći se skuta mamine balske haljine. Toliko me istraumirao taj događaj da do danas nisam sasvim siguran nisu li izvesni ljudi kostimirane životinje, (mada se to već na ponekim licima može očitovati), a one životinje u zoološkom vrtu, da su zapravo ubogi volonteri koji drežde tamo prerušeni u kostime zverinja.

Do danas razgledam diskretno njihove kostime. Tragam za skrivenim rajsferšlusima.

*

Proslave karnevalskog tipa nisu striktno povezane za hrišćanstvom, već su postojale i u periodu Starog Rima. Poreklo karnevala je verovatno u rimskom festivalu saturnalije, koji je blizak još starijim grčkim dionizijskim običajima. Ipak, valja podsetiti da se karnevali održavaju neposredno pre uskršnjeg posta, otuda naziv Karneval (italijanski carne-vale znači – zbogom meso). Za period karnevala se u srpskom jeziku koristi izraz – mesojeđe. Ili mesoždranje.

Prvi karnevali su se pojavili u Italiji i odatle proširili u Španiju, Portugal i Francusku. Iz Francuske, tradicija karnevala se ukorenila u nemačkoj Rajnskoj oblasti i Nju Orleansu u Americi. Iz Španije i Portugala, karnevalski običaji su se proširili na Latinsku Ameriku.

*

Mora se ući i prepustiti; ta to je karneval, veseli karusel čulnih užitaka, hedonije, bahanalija i dionisija il' saturnalija. Sve važno, nevažno je danas. I obrnuto. Šlemovi vatrogasaca i tri musketara. Najahuju nas i seku nam kravate kao da kastraciju vrše, uz pustopašni kikot naše koleginice, inače krute i utegnute, dok svakodnevno prolaze kroz nas kafkijanskim hodnicima poslovne zgrade. Ne daj bože da ih se prvog radnog dana priupita: Šta ono bi one noći? Smesta bi doživeo duboko zamrzavanje pogledom. Završio bi uvošten kaogod u Madam Tiso. Ili bi popio kaznu za seksualno uznemiravanje. Jer, završetkom Karnevala prestala je čarolija šminkanja i prerušavanja kao iskonska potreba da se za godinu na kratko čovek ratosilja maske svoga lica. Gliter maska, mango maska, maska zlatopera. Venecijanka.

Ti ne znaš da sam sinoć u Maškarama bija, / ni poznala me nisi u vreći sam se skrija“.

*

Karnevalska grupa „Kokoške“ (Die Höhner) u akciji

Karnevalska grupa „Kokoške“ (Die Höhner) u akciji

Rajnski karneval tradicionalno počinje 11. novembra u 11 sati, 11 minuta. Nakon niza „zasedanja“, kako Rajnlanđani zovu svoja karnevalska okupljanja u omiljenim kafanama, dođe red na najluđi deo, na ulični karneval. U Kelnu je prvi „Rozenmontagszug“ održan 1823. godine, a danas, oko sedam kilometara dugi „voz“ više od pet sati defiluje ulicama grada Katedrale. Ulični karneval traje danima. Pokladna noć zove se Fastnacht. Pevaju se karnevalske pesme, pije se potocima pivo, padaju poljupci, koji su, kao i uvek, telefonski poziv za sve ostalo. Otuda je shvatljivo zašto stručnjaci svake godine upozoravaju više od milion ljudi, žitelja i turista na ulicama, da vreme karnevala i kondomi idu zajedno.

Za karnevala se uglavnom krije lice. Telu je slobodna volja. Kostimi odražavaju obilje i oskudicu. Nošenje maski u Kelnu za vreme karnevala bio je izvestan vid izrugivanja moćnicima, kockarima, raskoši. S druge strane, ovakve zabave omogućavale su svim građanima, bez obzira na klasnu razliku i pripadnost, da uspostave kontakt, da se druže i zabave, a da pri tome ne strepe da li će zbog toga biti kažnjeni. Maske su služile karnevalistima da prikriju svoj pravi identitet, da ne kompromituju sebe sledećeg dana, kada je trebalo nastaviti život po ustaljenim društvenim normama.

Prosto rečeno, karneval je bio društveni „ventil“ kroz koji su ljudi mogli izraziti svoju slobodnu volju, mogućnost da se ljudi, makar i na kratko, oslobode teških društveno-moralnih stega, festival na kom je svima i sve bilo dozvoljeno, a najviše mogućnost gde je svako mogao, pod maskom, da pokaže svoje „pravo“ lice.

*

Pogledajte video 01:41
Trenutno na programu
01:41 min

Karneval u Kelnu (VIDEO)

Upustiti se kao niz tobogan da te dočekaju brkovi i brade mandarina, bakenbardi, pauk čarape i podvezice. Mažoretkinje hitaju ruže u narod. Zlatni top-cilindri, trorogi jakobinski, napoleonove kape, rogati vikinški šlem. Grenadiri u korak sa muklim udarcima bubnjeva i timpana, uz reske rafale virbli dobošara. Riteri i vampiri, faraoni i čarlston dame. Cvrkuću visoko pikolo flaute i sustiže ih kraš ručnih činela. Arlekin, sombrero, voštani nos i crni zubi. Za njima, u karnevalskom bratstvu, matrozi i pirati, mačke i miševi, kauboji i indijanci, vukovi i ovce, lopovi i žandari, popovi i travestiti, anđeli i demoni, device i javne ženske, pomireni su ovde sred rajske svite karnevalske. Zajedništvo stapanja suprotnosti u jedno, ulično, gradsko, dugo zmijoliko telo. Do premora, do bola dugo – ali jedno!

*

Nikada neću zaboraviti taj karnevalski ponedeljak – Rozenmontag – 2001. Vraćali smo se moj dvogodišnji sin i ja, potpuno praznim vozom iz Ahena za Keln. Pridržavao sam mu vrećicu za povraćanje. U Direnu nam se pridružila krupnim glasovima i telima grupa tamnoputih mladića. Na glavnoj železničkoj stanici u Kelnu dočekala nas je užarena nepregledna lava karnevalista. Telo uz telo, kostim uz kostim. Mogu misliti kako se dete, nesklono sličnim masovkama, sablaznulo iz one donje, žablje perspektive. Poseo sam ga na leđa, „na krkače“, i sačekao da nas tok izgura na hladan vazduh.

Trebalo je platiti taksi. Namesto unutrašnjeg džepa zimske jakne zjapila je rupa prosečena žiletom. Uradili su me. Klinci afričkog porekla su me uradili. Zanet poslovanjem oko prehlađenog deteta zaboravio sam na jaknu ovešanu za leđima. Srećom bilo je nešto gotovine po džepovima. Eto, pomislio sam dok su mi gorele uši od šoka i poniženja, i ja sam takođe imao status izbeglice. Došlo je do izvesnih ekonomskih transakcija. Novac se, doduše ne mojom voljom, prelio u fondove onima kojima je sigurno više bio potreban, koji su, po svemu sudeći, bili daleko više i teže, daleko dalje izbegliji od mene. Ali ipak, kad su crnci spali na džeparenje Roma, da prosti politička korektnost, zadnje je vreme izgleda.

*

Karneval u gradu katedrale

Karneval u gradu katedrale

Oni koji nisu iz Kelna i kojima se „kači“ nežna titula „imi“ – imigranata, došljaka, veoma brzo se uklapaju u karnevalske običaje. Čak i ako uopšte ne govore nemački, oni su nakon nekoliko dana u stanju da pevaju refrene popularnih karnevalskih pesama, pisanih isključivo na kelnskom dijalektu.

Mislim se, tako, ako već ima i političke satire u karnevalskoj povorci, zašto se jedan omanji kvadrat ne ponudi paradi izbeglica, egzilanata i azilanata, duldungaša i ostalih Roma. Uštedelo bi se na maskama i šminki, uštedelo na kostimima. Zamišljam, eto barem na kraju parade, tu nemu kolonu izbeglica i apatrida, koji bi nehajno koračali oborenih glava bez ritma i bez muzike. Već vidim kako bi narod i publika stali da vitlaju natrag sve one slatkiše, netom sa pločnika uzbrane table čokoladica i svilo-bombona, međ gluve ove svatove.

*

Na kraju svega, kad grad prekrije tišina kroz koju dopire horsko pijano hrkanje, svakako će ulicama proći poslednja grupa karnevalista, komunalci u oranž kostimima sa metlama i četkama kao rekvizitarijem zvižduckajući refren: Schenk mir dein Herz, schala-lala-lala-la…

Autor: Jovan Nikolić, Keln
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

DW.COM

Audio i video