Radnici su lak plen trgovaca ljudima

Nevladina organizacija ASTRA organizovala je nedavno konferenciju u Beogradu o trgovini ljudima u cilju radne eksploatacije. To je prva konferencija ove vrste koja je ikada organizovana u Srbiji, i njen zadatak je bio da upozori na porast ovog fenomena. Upozoreno je pri tome da postoji veliki nedostatak znanja o tome šta je radna eksploatacija, i na koji način je tretirati i procesuirati.

Istraživanja pokazuju da ispitanici radnu eksploataciju u kontekstu trgovine ljudima vide kao nešto daleko od njihovih života, iako i sami kažu da su imali sumnjive poslovne ponude, ili da poznaju osobe koje su imale takvo iskustvo.

Građevinci najugroženiji

Slučajevi trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije su veoma specifični, ističe za DW Ivana Radović, aktivistkinja ASTRE. Svaki otkriveni slučaj, naime, predstavlja eksploataciju većeg broja ljudi, i on se kreće od nekoliko desetina do nekoliko stotina. Žrtve su u ovim slučajevima najčešće muškarci, koji sebe uglavnom ne prepoznaju kao žrtve, i ne žele da o tome dalje govore. Svi ti događaji se uglavnom dešavaju negde u inostranstvu, i Srbija je tu samo zemlja porekla, kaže Ivana Radović:

„Tako da naši ljudi bivaju eksploatisani u Rusiji, državama bivšeg Sovjetskog saveza (SSSR), zatim na Bliskom Istoku, Dubajiu, ili Ujedinjenim arapskim emiratima. Uopšte, na svim tim destinacijama gde se mngo gradi, zato što su oni najčešće eksploatisani kroz građevinsku industriju“.

Političko ćutanje

Ivana Radović skreće pažnju na jedan od najdrastičnijih slučajeva eksploatacije naših radnika u Azerbejdžanu, koji se dogodio 2009. godine, gde je oštećeno nekoliko stotina ljudi. Taj slučaj je na vrlo ružan način neprepoznat i ignorisan kao slučaj trgovine ljudima, kaže Radovićeva:

„S obzirom da se eksploatacija dešavala na gradilištima za objekte za vladu Azerbejdžana, i s obzirom da se Azerbejdžan pojavljuje kao investitor u našoj zemlji, mislim da ne postoji ni politički interes da se to izgura“.

Neoprezno do posla

Preporuke za borbu protiv ovog fenomena odnose se pre svega na to da se uključe svi koji do sada nisu bili uključeni, od sindikata, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, pa do ministarstava ekonomije i rada i socijalne politike. Ovaj problem se pri tome mora posmatrati u kontekstu ljudskih prava, i razumeti da ova eksploatacija ne postoji mimo tržišta rada, napominje Ivana Radović:

„Iz raznih razloga je postalo normalno raditi na crno, i da je normalno pristajati na bilo šta kako bi se imao bilo kakav posao. To onda ljude čini manje opreznim, i daje im manje mogućnosti da procene da li ih neke ponude koje dobijaju mogu dovesti u trgovinu ljudima. To je nešto čime mora da se pozabavi država. Vi ne možete da dajete neke preventivne savete i preporuke, u smislu proveravajte poslodavca, tražite pisani ugovor, ili već nešto slično, kada je sasvim normalno da to kod nas ne postoji“.

S obzirom na to da se radnici od ovakve vrste eksploatacije spašavaju tako što pobegnu, ili ih takozvani „poslodavci“, kada shvate da su otkriveni, brzo vraćaju u zemlju porekla, teško je ustanoviti tačan broj oštećenih, kaže Ivana Radović. Praktična propast srpske građevinske industrije uslovila je da radnici postaju lak plen za trgovinu ljudima, i kao što vidimo, postaju žrtve eksploatacije upravo u onim zemljama gde je srpska građevina bila tradicionalno prisutna, ocenjuje Ivana Radović.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odg. urednik: Jakov Leon