1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Punam i Hari, deca radnici

Tridesetogodišnji Nataša Stanković i Lučijan Muntean produkciji su duo “Lunam Docs”, koji će u novembru na Filmskom festivalu u Amsterdamu imati svetsku premijeru svog novog dokumentarca “Putovanje crvenog frižidera”.

default

Dečji rad

Dvoje mladih Novosađana svetsku slavu je steklo svojim prvim dokumentarnim filmom “Punam”, koji govori o problematici dečjeg rada u Aziji, konkretno u Nepalu, kroz priču o svakodnevnom životu jedne devetogodišnje devojčice.

Nataša Stanković i Lučijan Muntean za taj film dobili su Unicefovu nagradu, a Human Rights Watch je film uvrstio u obavezan srednjoškolski program u SAD.

“Napravili smo jedan portret te devojčice, a kroz taj portret smo prikazali situaciju te dece u tom delu sveta, gde desetine miliona dece u stvari žive u sličnim uslovima, to jest rade u kamenolomu ili fabrici cigala, ili nešto slično. Za hiljadu napravljenih cigala oni dobiju između jedan i dva dolara. Mesečno zarade nekih 10-15 dolara, a rade pet, šest ili osam sati dnevno. Ta deca nemaju izbora, ta deca koja rade tamo. Jednostavno, oni su rođeni u takvim uslovima, rođeni su u kamenolomu i tu provode ceo dan sa roditeljima, naravno, i nemaju šta drugo da rade, sem da u jednom trenutku podignu taj čekić i počnu da razbijaju taj kamen, što rade svi oko njih.”

“Njena majka je umrla od tuberkuloze zato što nisu imali dovoljno novca da plate lekove. Ona ima ulogu majke i praktično nema detinjstvo. Ustaje svaki dan oko pola šest-šest, i onda prvo što uradi je da počne da ljušti krompir i pravi obrok za svoju porodicu. Onda malo počisti po kući, opere te sudove pošto su jeli i onda čak malo i uče pred školu. I onda im već u deset sati ujutro počinje škola pa Punam naravno sprema i oblači svoju sestricu, koja inače ima problema s nogom pa joj je neophodna sestrina pomoć i onda, na svu sreću, odlaze u školu. A njihov otac radi u tri smene baš zato što insistira da njegova deca idu u školu. U školi borave negde do tri poslepodne, onda se vraća kući, opet kuva pa pere veš, pa odlazi na pijacu da kupi opet krompir da bi kuvala za sutradan. Onda uči pa pomaže i bratu i sestri da uči, pa sprema postelju. I tako svaki dan.

U budućnosti, ako bude imala eto bar tu osnovnu ili srednju školu, ona će moći da radi u nekoj kancelariji ili će možda moći da bude i prodavačica u nekoj prodavnici. Neće morati da radi u kamenolomu ili u ciglani, ili da pravi tepihe.”

“Dve godine kasnije vratili smo se u Nepal i, naravno, otišli smo da posetimo Punam. I kada smo došli u školu, tu je sedeo neki bračni par iz Nemačke. Pitali smo ih: ‘Otkud vi’, a oni su nam odgovorili da su gledali jedan dokumentarni film na ZDF-u, koji se zove ‘Punam’ i posle toga su odlučili da dođu ovde i da pomognu deci. Zahvaljujući pomoći nekih ljudi, Punam je i dalje u školi iako je trebalo da odustane, pošto otac više nije imao novca da plati, tako da zahvaljujući tom novcu ona i dalje ide u školu, ima užinu, živi kao što je i živela, ali, eto, nastavila je da ide u školu i to je dobra stvar. S vremena na vreme može sebi da priušti neku garderobu ili neko sitno zadovoljstvo.”

A kako je snimljeno “Putovanje crvenog frižidera”?

“Iza okuke se pojavio jedan dečak onako sav oznojan i zajapuren, koji je nosio frižider, ogroman crveni koka-kolin frižider na svojoj glavi i na leđima. Stvarno smo bili šokirani prizorom. A radi se o tome da u stvari u Himalajima ne postoje putevi, pa sve što je pokvareno i što mora da se prenosi, to moraju ljudi da rade.”

“Harijeva priča je vrlo slična priči Punam. Ostao je rano bez majke, koja je pala s krova. U blizini nije bila nikakva bolnica, to jest četiri-pet dana je bila daleko, tako da su oni zvali šamana da odradi obred i da pokušaju da je spasu, ali sve je to bilo uzalud, žena je preminula. Hari je krenuo da se školuje, shvatio je da je to njegova jedina nada i kasnije je svu svoju energiju usmerio u tom pravcu. Radi kao nosač da bi platio svoje studiranje. Hteo je da upiše medicinu zbog događaja s majkom, međutim nije imao novca, jer je to jedan od najskupljih fakulteta u Nepalu. Tako da se odlučio za turizam, ne bi li upoznao što više ljudi, kako bi im pokazao njegov kraj i da bi možda na neki način pomogao da se njegov kraj i to selo razvije, da se izgrade putevi, da se napravi bolnica... I, u stvari, to se na filmu i vidi, njegov krajnji cilj je da on napravi bolnicu za to selo.”

“Na kraju krajeva, hteli smo da pokažemo i našim ljudima da nisu naše brige najveće na svetu i da ima puno ljudi koji žive u daleko težim uslovima i s tim se nose daleko bolje nego što ćemo mi ikada. I da jednostavno malo izađemo iz ovog geta u kom smo, na kraju krajeva.”

  • Datum 02.11.2007
  • Autor Dinko Gruhonjić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/C0F6
  • Datum 02.11.2007
  • Autor Dinko Gruhonjić
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/C0F6