Prvi svetski rat - tako blizu, a tako daleko | Evropa | DW | 13.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Prvi svetski rat - tako blizu, a tako daleko

Sto godina od početka Prvog svetskog rata: brojni mediji povlače paralelu između 1914. i 2014. godine. Paralele postoje, ali, zar nisu razlike mnogo važnije, pita se u svom komentaru Suzane Šprer.

Rovovi i gas-maske, kacige sa šiljcima na vrhu i propagandni leci… Već nedeljama dnevni listovi, magazini i internet-portali pišu o 2014. godini. Naime, pre sto godina počeo je Prvi svetski rat.

Često se pri tom govori da situacija u današnjem svetu isuviše liči na stanje koje je vladalo 1914. godine. Govori se o „neverovatnoj aktuelnosti Prvog svetskog rata“, „prošlosti koja nikada ne prolazi“ ili „katastrofalnom ehu Velikog rata“.

I tačno je: zaista postoje paralele između 1914. i 2014.

I tada su ljudi gledali u budućnost koja je donosila brze promene, budućnost sa novim transportnim sredstvima (poput automobila), novim medijima (film) i novim sredstvima komunikacije (telefon). Bilo je to vreme verovanja u modernost, pokretljivosti, vreme prvog talasa globalizacije, međunarodnih putovanja. Bio je to prvi pogled u budućnost koju su ljudi želeli da organizuju na osnovu sopstvenih potreba. I to sredstvima koja su im u to vreme stojala na raspolaganju. Ipak to nisu današnja sredstva.

Suzane Šprer, DW

Suzane Šprer, DW

Doduše, baš kao tada srpski nacionalisti, i danas se separatisti u Evropi bore za nezavisnost. Katalonci u Španiji na primer, ili Severni Irci u Velikoj Britaniji. Međutim, u najvećem broju slučajeva, oni to ne čine više nasilnim putem, već argumentima.

Terorizam nekada i sada

I baš kao i zaverenici iz Sarajeva, i danas postoje ljudi koji ideološki zaslepljeni odlaze u smrt za esktremističke ciljeve: organizatori napada 11. septembra ili bombaši-samoubice koji skoro svakodnevno u Bagdadu odlaze u smrt zajedno sa nedužnima.

Ipak, takva dela međunarodna zajednica danas prezire, baš kao i izreku da je rat „nastavak politike drugim sredstvima“. To je u 19. veku formulisao pruski general i vojni teoretičar Karl fon Klauzevic. U predvečerje Prvog svetskog rata tako je opisivana legitimna politička mogućnost delovanja za tadašnje vlastodršce.

Strašno lice rata

I ne samo za njih: brojni građani, čak i brojni umetnici i intelektualci u Nemačkom rajhu zagovarali su 1914. godine rat kojim se obećavalo čišćenje ljudi: „Rat! Bilo je to čišćenje, oslobađanje koje smo osećali – ogromna nada“, napisao je o početku rata Tomas Man, koji će kasnije dobiti Nobelovu nagradu za književnost. To nama danas može da izgleda naivno, ali milioni mrtvih u rovovima, psihičke rane, zastrašujuće unakažene žrtve gasa – sve to je 1914. tek predstojalo.

S obzirom na činjenicu da mi danas i suviše dobro poznajemo strašno lice rata, teško je zamislivo da evropske države ponovo odustanu od pregovora i da bi – kao 1914. godine – lakomisleno mogle da skliznu u rat. Militarizam je početkom 20. veka u evropskim društvima bio duboko ukorenjen, naročito u nemačkom. U današnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj to više ne može da se oseti. Naprotiv: od ukidanja obaveznog služenja vojnog roka 2011. godine, Bundesver ima velike probleme da regrutuje novajlije u vojsku.

Dug evropski put

I dok su oni koji su pregovarali u predvečerje Prvog svetskog rata bili sve sami stari plemići sa vojnom pozadinom, današnji predstavnici demokratski izabranih evropskih vlada predstavljaju različite društvene grupe. Među njima su stariji i mlađi ljudi, muškarci i žene. Godine 1914. žene još uvek nisu smele da izlaze na izbore, danas je jedna žena, koja ima sedmoro dece, na čelu nemačkog Ministarstva odbrane.

Da, postoje paralele između 1914. i 2014. godine, ali od tada se mnogo toga dogodilo! Nemačka i njeni susedi nešto su naučili iz istorije, danas se zalažu za demokratiju i slobodu mišljenja. Od nekadašnjih ratnih protivnika postali su prijatelji – prijatelji koji se prepiru, ali prijatelji koji u zajedničkim institucijama poput Evropske unije ili Ujedinjenih nacija sprovode politiku na osnovu demokratskih pravila. Ne rat, već samo pomirenje, razumevanje i pregovori mogu dugoročno da osiguraju mir. To je danas konsenzus i za to je Evropa prešla dug put.

To ne bi trebalo da zaboravimo. Jer 2014. ne obeležava se samo početak Prvog svetskog rata, već i izbijanje Drugog svetskog rata (1939.), pad Berlinskog zida (1989.) i proširenje Evropske unije na istočne granice Europe (2004). To kako su nekada zavađene države uspele da ostvare viziju ujedinjene Evrope, jedna najuspešnija evropska priča u 20. veku.

Komentar: Suzane Šprer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković