Prva i jedina pobeda Jugoslavije na Evroviziji | Mozaik | DW | 06.05.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Prva i jedina pobeda Jugoslavije na Evroviziji

Godine 1989. svet je bio znatno drugačiji, pa tako i prostori Zapadnog Balkana. Neki tu godinu pamte po padu Berlinskog zida, a neki po prvoj i jedinoj evrovizijskoj pobedi (6. maja) tadašnje Jugoslavije.

Pre 25 godina je još uvek bila aktuelna „od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana“ – stara Jugoslavija. „Duh slovenski“, barem na prvi pogled, „živeo je“ nesmetano, kao i godinama pre toga. Pre nego što će se, dve godine kasnije, zemlja „bratstva i jedinstva“ naći u fokusu svetske javnosti zbog ratnih sukoba, Jugoslavija se u udarnim vestima, te subote, 6. maja, našla zbog krajnje neočekivanog ishoda, još tada veoma uglednog Takmičenja za Pesmu evrovizije održanog u Lozani (Švajcarska).

„Tresla sam se od uzbuđenja i od treme, pored ostalog i zbog činjenice što sam odrasla u Švajcarskoj. Tamo sam išla u školu. Cela ta priča o Evroviziji bila je za mene kao odlazak u zabavni park za neko dete. Otišli smo u Lozanu sa velikim uzbuđenjem. Isprva sam bila zastrašena osećajem da možda nisam dorasla zadatku. Pitala sam se šta ja to evropskoj publici uopšte mogu da ponudim, sem svoje radosti, punog srca i iskrenosti. Na kraju se ispostavilo da su to bili naši glavni aduti i da nemam čega da se bojim“, priča Emilija Kokić, koja je tada kao članica „Rive“, pop benda iz Zadra, predstavljala Jugoslaviju na Evroviziji.

Ništa bez Dujmićevog „hrvatsko-engleskog“ šablona

Ipak, celu priču o sa srećnim krajem, zakuvao je iskusni hrvatski kompozitor Rajko Dujmić, koji te večeri, na kraju, u Lozani nije ni bio. „Meni je to bilo treće učešće na Evroviziji. Međutim, u vreme kada je 'Riva' iz Hrvatske krenula za Švajcarsku, ja sam sa 'Novim fosilima' svirao u Nemačkoj, u Vupertalu. Po prvi put se u istoriji tog festivala dogodilo da kompozitor nije bio prisutan. Ukrali su nam pasoše, pa odlazak za Lozanu nije bio moguć“.

Mnogo toga zanimljivog odigralo se te 1989. godine, počev od samog, tada jugoslovenskog izbora u Novom Sadu. „Riva“ se na Jugoviziji te godine, samo za jedan poen našla ispred tada uveliko poznatog pevača Masima Savića. „Svaki televizijski centar tadašnje Jugoslovenske radio televizije birao je po dva-tri predstavnika i onda bi u jednom od centara bilo organizovano finale sa 18 do 20 kompozicija. Svaki centar je imao svoj stručni žiri. Ali da biste došli do finala, morali ste najpre proći svoj, republički žiri. Ja sam tada imao 'Rivu' i Jasnu Zlokić ispred zagrebačkog studija“, priča Dujmić.

Kokić: Evrovizija mi je promenila život

Platinasti tiraži su za tada veoma traženog zagrebačkog autora Dujmića bili krajnje normalna pojava, ali je evrovizijsko takmičenje 20-godišnjoj Emiliji, promenilo život. „Ja sam time dobila odskočnu dasku. Pri tome, imajte u vidu da sam se ja sa mikrofonom susrela samo godinu dana pre pobede na Evroviziji. Odlazak u Lozanu i pobeda, za mene je bilo ostvarenje sna. Pobedom na Evroviziji, mi smo dobili ono oko čega se izvođači trude godinama, a to je da postanu prepoznatljivi“, priseća se i danas aktivna i veoma popularna hrvatska pop pevačica, navodeći kako je sudbinu zadaraskog benda zapečatio rat, uprkos činjenici da su pesma na engleskom, čiji je autor čuveni švedski muzičar Per Gesle (iz kultnog benda „Rokset“), već bile spremne.

Ideja o pesmi, koju Emilija Kokić i dan-danas rado peva, nastala je slučajno. Poigravanje sa frazama na engleskom, bilo je, u ono vreme, potpuno netipično za jugoslovenske prostore. „Slično kao i sa pesmama 'Ja sam za ples' i 'Mangup', i 'Rock me' je nastala u dahu. Sećam se da kako sam sebe pozvao telefonom i na sekretarici snimio refren, kako ga ne bih zaboravio“, dodaje Dujmić i priznaje da mu ta vremena nedostaju. „Danas je sve drugačije, došlo je do raznih podela. Svako najjače poene daje svom susedu. Tu više nema objektivnosti. Nije to samo na Balkanu slučaj, već i u drugim regionima, pa i u samoj Skandinaviji. To je postalo veliko regionalno takmičenje, novonastalih manjih regiona, pa koji region ima više državica taj uglavnom pobeđuje.“

Netrpeljivosti među muzičarima nije bilo!

Jugoslavija je bila prva komunistička zemlja u Evropi, koja se 1961. godine, priključila Takmičenju za Pesmu evrovizije. Dok je neprikosnoveni lider bio živ, pevalo se uglavnom o brodovima i moru, a kombinovanja maternjeg sa engleskim jezikom, pre pesama Rajka Dujmića, u jugoslovenskim pesmama za Evroviziju, nije bilo.

Netrpeljivosti i provokacija među muzičarima par godina uoči rata, navodno nije bilo. „Među muzičarima nikada nije bilo sporova. Naš hleb je težak. Toga koliko znam nije bilo ni između TV centara. Uostalom, Zagreb je tada imao svoje predstavnike na Evroviziji, tri godine za redom. Čak je i bilo bolje izgubiti na tom takmičenju jer si imao više simpatija, ako bi bio drugi ili treći. To su bila drugačija vremena“, uveren je Dujmić.

„Rock me“ – hit i za neke nove klince?

Mlađe, posleratne generacije, ne znaju ni za Jugoviziju, pa ni za jugoslovensku pobedničku pesmu „Rock me“. Da li bi je, s obzirom na aktuelne trendove, u nekom novom aranžmanu, prihvatili? „Teško je to reći. Ljudi je znaju takvu kakva jeste već 25 godina i bio bi veliki rizik menjati njen aranžman. Jer ukoliko nova verzija ne bude barem pet puta bolja od originala, to postaje vrlo klizav teren. Bolje je na kraju ne menjati ništa. Obećavali su mi razni producenti, kako će napraviti obradu ili remiks te pesme i znate li šta se na kraju dogodilo? Svi su odustali“, kaže Emilija Kokić. Rajko Dujmić, autor brojnih hitova za izvođače iz gotovo svih bivših jugoslovenskih republika, je drugačijeg mišljenja.

„Možda bi danas čak i bolje prošla. Doduše, verovatno ne u kombinaciji sa rokabili stilom, ali možda sa nekim tehno aranžmanom i nešto jačim ritmom. Jer ta pesma i ima dobru melodiju, koju današnji hitovi nemaju. Svuda u svetu pesmama danas nedostaju melodije. Na radiju se vrte pesme koje su ljudima nametnute.“

Nema hita bez ljubavi i strasti

Recept za dobru, pa još i pobedničku pesmu ne postoji. „Konkretna formula ne postoji, ali verujem da se u suštini mora dogoditi ljubav i strast između izvođača i pesme. To je ključno. Često se odvojeno biraju pesme, koje se na kraju izvođaču samo zalepe. Pitanje je šta bi se dogodilo da je našu pesmu, pre dve i po decenije, pevao neko ko nije imao tu radost, iskrenost i energiju, koju smo mi imali. Taj psihološki momenat je u takvim situacijama i kasnije u karijeri je ključan“, odgovara Emilija Kokić.

„Ne znam kako je u drugim državama u regionu, ali mene hrvatski javni servis nikada nije pozvao i pitao za sugestiju ili savet. Ne znam šta je razlog tome, ali siguran sam da nije tako teško osmisliti koncept izbora, uključujući i izbor pesme, koja bi pratila. Naravno da nije sve u tome, ali pesme moraju biti prepoznatljive, moraju imati neki štos, emociju i na prvo slušanje osvajati slušaoce», poručuje Dujmić i ne isključuje mogućnost ponovnog evrovizijskog angažovanja, ako ne u Hrvatskoj, onda možda za neku drugu zemlju.

DW.COM