Nema sumnje: Frank-Valter Štajnmajer, još uvek ministar spoljnih poslova, biće dobar savezni predsednik ukoliko bude izabran, a to je praktično gotova stvar. Biće bella figura, čovek koji sa stilom predstavlja zemlju u inostranstvu, a društvo drži u zajedništvu pomirljivošću i povremenim upozorenjima.
Njegovi govori neće imati duh prethodnika Joahima Gauka niti vic i retoričku spretnost Johanesa Raua, ali će biti ozbiljni i iskreni. Moć predsednika je reč pa će Štajnamjer – među čijim kvalitetima nisu oni oratorski – pokušati da suštinski i trezveno pobroji probleme zemlje. Od njega ne treba očekivati spektakularne ili istorijske govore poput onih Riharda fon Vajczekera, Teodora Hojsa ili Romana Hercoga. Ali se može očekivati solidno sugestivno delovanje kako bi Nemci prihvatili modernu stvarnost. Štajnmajer je simbol odmerenosti i političkog razuma. To nije malo u turbulentnim vremenima – između Putina, Trampa, Erdogana i krize EU.
Njega je odabrala kancelarka Angela Merkel. Zapravo, dopustila je ga odabere njen koalicioni partner, šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel koji ju je saterao u ćošak zajedno sa predsednikom sestrinske partije CSU Horstom Zehoferom. Razume se da je Merkelova u glavi imala odnose snaga u Saveznoj skupštini, telu koje bira predsednika, pa je htela konsenzusnog kandidata. Jedan od mogućih, predsednik Budenstaga Norbert Lamert, odbio je još odavno. Merkelova je onda dozvolila da stvari idu svojim tokom dok Gabrijel nije iznenada uzviknuo ime Štajnamjera kao potencijalnog kandidata. Nedelju dana kasnije je Merkelova bila matirana – pa je i sama pohvalila Štajnmajera kao kandidata razuma i političkog centra.
Merkelova, navodno najmoćnija žena sveta (što nije sasvim pogrešno), poražena je na domaćem terenu. Najpre izbegličkom krizom koja je nagrizla njen autoritet, sada kroz čudnovatu kandidaturu za saveznog predsednika. Zar je moguće i zamisliti da u njenoj Hrišćansko-demokratskoj uniji, najvećoj partiji Nemačke, nije bilo nikog podesnog za funkciju predsednika? Nezamislivo. Zar nije bilo nikog ko bi se kandidovao pa i po cenu da izgubi, što je podrazumevajući deo demokratije? Nezamislivo. Nezamislivo? Ili smo došli dotle da najbolji kandidati nastupaju samo ako su sigurni da će pobediti?
Bio bi pravi signal da je dvoje dobrih kandidata ušlo u trku za mesto predsednika – u ovo vreme Trampove pobede, prozivanja elita, pobedničkog pohoda autoritarnih populista poput Erdogana i referenduma o Bregzitu. Sa dva kandidata ne bi moćnici iz vladajuće koalicije birali predsednika već bi to činili poslanici iz Bundestaga i pokrajina. I tu bi, nema sumnje, Štajnmajer imao šanse. Ali bi ih imao i kandidat demohrišćana.
Merkelova se taktički istrčala. Nije videla prvo logično rešenje, da naime i sama imenuje kandidata kao što je to učinio Gabrijel. Pokazala se slabijom nego što je potrebno. Pre svega je upropastila priliku za demokratski dvoboj. I u slučaju tog dvoboja bi Štajnamjer možda postao savezni predsednik. Verovatno dobar, poštovani predstavnik zemlje. Ali je dvoboj mogao da dobije i neko drugi. Možda neka žena. Jer nakon 67 godina bi predsednica u dvorcu Belvi bila odgovor na teška vremena.
Više od nuspojave bi bilo što bi sučeljavanje kandidata oduzelo vetar iz jedara ljudi koji tvrde da „oni na vrhu ionako rade šta hoće". Izbor predsednika 2017 je jedna propuštena prilika.