Prognani iz Nemačke i zaboravljeni

Prvog februara 2011. godine, policija je u ranim jutarnjim satima pozvonila na vrata jednog stana u gradiću Gizenu. Vrata im je otvorio otac tada 15-godišnjeg Anuara Nasoa. Za diskusiju nije bilo vremena. Policija ih je obojicu odvela na aerodrom, u na avion koji leti za Damask u Siriji. Otac i sin proterani su iz Nemačke iako zakonski gledano, vlasti to nisu smele da učine.

Proterivanje izbeglica iz zemlje dozvoljeno je zapravo samo u slučajevima ako za dotične osobe u zemlji porekla ne postoji nikakva opasnost. Te godine u Siriji doduše još nije besneo građanski rat, ali teške povrede ljudskih prava već tada su bile česte. O tome nisu izveštavale samo humanitarne organizacije već i nadležni ured pri nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova.

Pa ipak, 15-godišnji Kurd i njegov otac prisilno su vraćeni u Siriju gde ih je dočekalo ono što se moglo i očekivati. Uhapšeni su odmah po izlasku iz aviona i odvedeni u zatvor. Sam Anuar je u zatvoru proveo tri dana. „Zatvorili su me i mučili“, kaže on u razgovoru za Dojče vele.

Prebacivanje odgovornosti na druge

To što se dogodilo njima, dogodilo se i stotinama drugih Sirijaca. Još 2009. godine vrlo dobro se znalo šta sirijske vlasti rade s povratnicima iz drugih zemalja. Međutim, Sirijci naravno nisu jedina ugrožena grupa. Godišnje iz Nemačke bude proterano više hiljada osoba. Tokom ove godine, prema informacijama Ministarstva spoljnih poslova, zemlju su morale da napuste 6.632 osobe. Mnogi od njih proterani su na isti način kao Anuar i njegov otac.

„Većina izgona odvija se relativno nespektakularno. Uprkos tome, mnogi izgoni iz zemlje završavaju katastrofama. Razlog za to jeste da se nadležni organi ne informišu dovoljno o situaciji u pojedinim zemljama“, kritikuje Bernd Mesovic iz humanitarne organizacije „Za azil“ (Pro Asyl). Međutim, jedna portparolka Ministarstva unutrašnjih poslova negira njegove tvrdnje. „Mi vrlo detaljno pratimo situacije u zemljama u koje se vraćaju izbeglice. Koristimo se analizama Saveznog ureda za migracije i izbeglice kao i izveštajima Ministarstva spoljnih poslova“, kaže ona.

Bern Mesovic osim toga posebno kritikuje činjenicu da se nemačke vlasti, nakon što su nekog proterale iz zemlje, više nimalo ne brinu oko dalje sudbine tih ljudi. „Ovdašnje vlasti se tada više ne osećaju odgovornim. One deluju u smislu: mi vraćamo ljude u njihove zemlje porekla, a o njima tada moraju da se brinu dotične vlasti“, navodi Mesovic. U Ministarstvu unutrašnjih poslova kažu da su u prošlosti zaista pratili samo pojedinačne slučajeve nakon što su bili vraćeni u domovinu. „To dodatno ispitivanje i nije potrebno, s obzirom na to da neko može da se vrati u zemlju porekla samo u slučaju da tamo nikome ne preti mučenje ili neka druga vrsta neljudskog ponašanja“, kaže portparolka tog Ministarstva. Tokom 2012. godine je u tom smislu, za oko 13 odsto svih podnosilaca zahteva za azil, izrečena zabrana izgona iz Nemačke budući da im u zemlji porekla zaista preti opasnost – to su pre svega građani Sirije, Avganistana i Iraka.

Zabrana izgona u Siriju, Avganistan i Irak

Oni koji su iz Nemačke od januara 2013. godine bili najčešće izbačeni su pre svega – Romi iz Srbije, Makedonije i sa Kosova. „Ali njihova situacija u tim zemljama je zaista vrlo teška. Nemačka često ulepšava situaciju te manjine u zemlji porekla iako se tamo svakodnevno krše njihova ljudska prava“, navodi Folker Marija Higel iz Veća izbeglica Severne Rajne Vestfalije.

Međutim, o sudbini izbeglica u Nemačkoj, ne odlučuje ipak samo ta zemlja. Nemačka se naime ravna prema takozvanoj Drugoj dablinskoj uredbi, prema kojoj je za azil neke osobe nadležna ona zemlja, članica Evropske unije, na čije tlo je određena osoba prvo stupila. Ukoliko je ta zemlja poznata i važi kao bezbedna, izbeglice se tada, po pravilu bez posebnih ispitivanja, vraćaju upravo u nju. Tako je 2012. godine iz Nemačke u druge EU zemlje proterano oko 3.037 osoba.

Iako možda zvuči čudno, u međuvremenu ne važi više baš svaka zemlja EU (uključujući i Norvešku i Švajcarsku, kao takozvane, „treće sigurne zemlje“), kao bezbedna. Na primer, s obzirom na izuzetno tešku situaciju u kojoj se nalazi Grčka, nemački Ustavni sud je 2009. godine doneo odluku prema kojoj izbeglice iz Grčke više ne smeju tamo da se vraćaju jer nije riječ o bezbednoj zemlji. Mnoge nemačke savezne države u međuvremenu su obustavile i vraćanje izbeglica u Italiju kao i u Mađarsku – iako posebna pravila za te zemlje još ne postoje.

Što se Sirije tiče, i u tu zemlju se srećom u međuvremenu niko ne vraća. U martu ove godine je sam ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih obustavio izgona iz Nemačke u Siriju za još šest meseci. Prema navodima tog Ministarstva, poslednji Sirijac je Nemačku prisilno mora da napusti u aprilu 2011. godine.

Anuar Naso i njegov otac se danas ponovno nalaze u Nemačkoj. Nakon odiseje po sirijskim zatvorima, ponovnog bekstva iz zemlje preko Turske i Bugarske, danas žive u Nemačkoj. Izgon im trenutno ne preti. U međuvremenu su dobili zvanični izbeglički status.

Autori: Sven Pele / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković