Problem rasizma u nemačkoj svakodnevici | Politika | DW | 05.06.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Problem rasizma u nemačkoj svakodnevici

Političari često tvrde da u Nemačkoj nema mesta rasizmu. A mnogi svakodnevno doživljavaju rasizam, kaže Hamado Dipama iz Saveta za strance u Minhenu. On je odlučio da to dokaže i na sopstvenom primeru.

default

Samo zbog boje kože

Deutsche Welle (DW): Sproveli ste svojevrsno testiranje rasizma u noćnom životu Minhena – šta ste iz toga saznali?

Hamado Dipama: Rezultat je bio veoma šokantan. Bilo nam je jasno da Afrikanci i Turci ne mogu da uđu u sve klubove, ali nismo mogli ni da zamislimo da je procenat tih klubova do 80 odsto, i zato je to pravi šok.

Organizovali ste nekoliko različitih grupa i pokušali da uđete u 25 klubova i diskoteka?

Tokom dve večeri posetili smo 25 klubova i diskoteka u Minhenu. Stajali smo razdvojeni u istom redu. Prvo nas dvojica iz Afrike, onda dvojica iz Turske i na kraju oni iz Nemačke i drugih zapadnih zemalja. Afrikancima i Turcima je dozvoljen ulaz – nakon diskusije – u samo pet od dvadeset i pet klubova, a Evropljani su ušli u svih 25.

Hamado Dipama

Hamado Dipama

Kako vi tumačite taj rezultat?

To jednostavno znači da je rasizam veoma veliki problem ovde u Nemačkoj, odnosno u Evropi. I da on utiče na mnoge, naročito što se izlazaka tiče. Ljudi koji su pred vrata dospeli istovremeno sa nama i videli da je pojedincima zabranjen ulaz iz rasističkih razloga, prosto zatvaraju oči. To pokazuje da oni to tolerišu, čak i od toga imaju koristi – jer oni ulaze, a mi ne. Rasizam se sprovodi preko politike vlasnika klubova, jer tamo nema mesta borbi protiv rasizma.

Ali izbacivači vam nisu rekli da vas ne puštaju zato što ste Afrikanac?

Nisu ništa rekli, ali to se više i ne sme. Ranije je bilo slučajeva da su ljudima otvoreno rekli: “Dovoljno je crnaca unutra”. Došlo je do sukoba i oni su promenili svoju strategiju, sada više ne nastupaju otvoreno.

Radite u Savetu za strance u Minhenu i u njegovo ime ste razgovarali sa Savezom organizatora kulturnih dešavanja, u koji su učlanjeni i pojedini klubovi. Kako je taj Savez reagovao na vaš test?

Imali smo težak razgovor. U stvari, ja sam mislio da će ozbiljno shvatiti ove probleme i da će sa nama razgovarati o merama koje ćemo preduzeti da bismo se borili protiv toga. Nažalost, bilo im je važnije da se opravdaju. Oni čak sebe vide kao žrtve, ali za mene su oni počinitelji, koji se predstavljaju kao žrtve.

Kako to objašnjavate?

To je mehanizam odbrane. Nisu spremni da priznaju da je rasizam pravi problem. Jedan član Saveza, koji je i sam vlasnik kluba, rekao je: „To je jedan normalan fenomen u noćnom životu.“ Ljudi ne mogu da uđu u klub zbog svoje boje kože, i on kaže: „To je normalan fenomen“. To sve govori. Oni tačno znaju da to nije normalno, potpuno su svesni da je to rasistički. Ali ne žele to da priznaju, jer nisu spremni da reše taj problem.

Symbolbild Asylbewerber Asyl Migranten Deutschland

Kako stati na put rasizmu?

Mislite li da je rasizam u Nemačkoj tabu-tema?

Zbog toga smo i sproveli ovu akciju. Nismo želeli da započnemo svađu sa vlasnicima klubova, već smo želeli da pokažemo da je rasizam u Nemačkoj veliki problem. Rasizam nije samo problem na ivici društva, već je rasprostranjen u njegovom centru. Afrikanci doživljavaju rasizam sa raznih strana, na poslu ili na ulici. To se stalno dešava, a ipak niko to ne shvata ozbiljno. Rasizam se poriče, on je tabu. Čak se i ta reč izbegava. U mnogim slučajevima je u pitanju rasizam, ali se umesto toga govori o diskriminaciji, ili desničarskom ekstremizmu. Lakše da se govori o desničarskom ekstremizmu, jer on je na ivici društva, a ne u njegovom središtu. Ne radi se o mnogo ljudi, već o „par budala“, koje tako misle ali „mi, većina, nemamo veze sa tim“. Lakše je pričati i o diskriminaciji, jer diskriminacija može da pogodi svakog čoveka. Ima diskriminacije među Nemcima, u određenoj meri, prema ženama, i to važi i za druga društva. Odnosno, nema jasnih uloga počinioca i žrtve, i onda nema ni osećaja krivice.

Pisali ste vlasnicima klubova, zatražil da prestanu sa tim, i niste isključili mogućnost tužbe, šta je sledeći korak?

Tužba još uvek nije moguća. I to pokazuje da zakonodavci rasizam ne shvataju ozbiljno, iako su se kod Ujedinjenih nacija obavezali na borbu protiv rasizma. Ako je neko diskriminisan zbog boje kože, ne može da direktno podigne tužbu, već najpre mora da potraži vansudsko rešenje. Tek kada nema dogovora, možemo na sud. Sa svojom advokaticom pisao sam desetini klubova. Do isteka roka, odgovorilo mi je samo pet, sa njima mogu da se nagodim, ostalima moramo da pišemo ponovo.

Kako su reagovali vlasnici klubova u svojim odgovorima?

Većina njih je prosto rekla: „Ne možete mi prebaciti rasizam, za mene rade ljudi iz Turske, Grčke, Italije.“ Za njih su, kada se govori o rasizmu, problem samo Nemci i oni koji nisu Nemci. Uopšte ne razumeju šta znači rasizam. Samo zato što imam zaposlene iz Italije, Francuske, Irana ili Afrike, da li to znači da sam imun na rasizam? Dakle, jedan Iranac ne može da bude rasista? Svi oni pišu da ih ne možemo optužiti za rasizam, iako su možda dali rasistička uputstva svojim izbacivačima ili ti izbacivači donose rasističke odluke, ali ne žele da priznaju da je to tako.

*Hamado Dipama je član Saveta za strance u Minhenu, portparol Bavarskog saveza za izbeglice, zamenik predsednika radne grupe Saveta za strance, migranata i integracije u Bavarskoj i delegat u Nemačkom savezu za doseljenike i integraciju. U Nemačku je došao 2002. kao politička izbeglica iz Burkine Faso.

Autor: Andrea Grunau
Redakcija: Jakov Leon