1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Lični stav

Privatnost je iluzija

TV, računari, televizori: sve naše drage igračke podesna su alatke za špijunažu preko kojih tajne službe mogu da saznaju sve o nama. Na to su mnogi upozoravali još pre 20 i više godina. A na šta danas može da se upozori?

Nova dokumenta koja je počela da objavljuje uzbunjivačka platforma Vikiliks užasavajuće jasno pokazuju koliko detaljno tajna služba CIA pokušava da preko raznih „pametnih“ električnih uređaja špijunira našu privatnu i delom intimnu komunikaciju. To je još jednom pokazalo koliko je naša privatna sfera ranjiva – kao što se to već ranije pokazalo nakon epohalnih otkrića Edvarda Snoudena iz 2013. godine.

Spoznaja da „Veliki brat“ može da nas špijunira uz pomoć naših telefona, televizora ili frižidera, za mnoge može biti skandalozna. Doduše, ona nije nova. Još osamdesetih godina je vođena velika debata o zaštiti podataka. Nove tehnologije kao što je bila preteča interneta BTX, ili kablovska televizija, tada su počele da se šire, i brojni kritičari su, delom u apokaliptičnom tonu, upozoravali da stiže era masovnog nadzora.

1MB – nekada je to bilo mnogo!

Najvažniji protivargument tada je glasio: ni armija ljudi ni najjači računarski sistemi nisu ni izdaleka u stanju da se izbore sa količinom podataka sa kojom bi morali da se suoče. Jedan megabajt je tada bio ogromna količina! Mnogi zaštitnici podataka o ličnosti su tada nazivani nazadnim paranoicima ili „teoretičarima zavere“.

Danas smo na kraju iluzije. Znamo da i demokratski legitimisane drže ne prezaju od prisluškivanja sopstvenih građana, građana prijateljskih zemalja, pa ni nemačke kancelarke. Znamo i da „češljanje“ gigantskih količina podataka više nije problem. U Juti u SAD, tajna služba NSA je napravila centar u kojem mogu da obrađuju i vrednuju sve elektronske komunikacije ovog sveta, ili da se pretražuju na osnovu raznih kriterijuma.

Kommentarbild Muno Martin

Martin Muno, DW

Aleksa – član porodice

Danas znamo i da je reč „pametan“, kada se odnosi na neki elektronski uređaj, samo eufemistička oznaka za „ranjiv“. I pored toga, živimo sa uverenjem da ništa ne može da nam se desi. Ali, dokazi da nije tako više ne mogu da se previde. Primer je Amazonov „Eho“, sprava zvana „Aleksa“, sa mikrofonom i zvučnikom, računar kojim se upravlja glasom.

Prema reklami proizvođača, „Aleksa“ nas razume i ako smo u drugom kraju sobe, pa čak i u glasnom okruženju ili kada svira muzika. Osim toga, „Aleksa se automatski aktualizuje preko servera firme, stalno uči, stalno dobija nove funkcije i sposobnosti.“ Amazon ne odaje ko sve još može da čuje naše razgovore, ali otkako je Vikiliks otvorio „Kupolu 7“, mašti više nema granica.

Svi se moramo angažovati

Posledica svega toga bi morala biti dvojaka. Najpe nam je – makar to zvučalo i naivno – potreban širok društveni diskurs o zaštiti i bezbednosti podataka. Pravo na samoodređenje je jedno od osnovnih prava. S druge strane, svi se moramo angažovati: informatičar Jozef Vajcenbaum, koji je preminuo 2008, neumorno je apelovao na našu odgovornost: „Smatram da je suština stvari u lakomislenosti, da ne kažem gluposti, sa kojom se služimo tehnikom“.

Drugim rečima: onaj ko ne aktuelizuje dovoljno često softver svojih digitalnih uređaja, ko ne šifruje dosledno svoju komunikaciju i dobrovoljno otkriva intimne podatke o sebi na društvenim mrežama, ne treba da čudi kada ti podaci jednom budu upotrebljeni protiv njega.

Možemo li da se izborimo?

Mi smo zapravo tek na početku jednog razvoja. To što podaci dospevaju u ruke tajnih službi je jednoa stvar. Ali, ako narednih godina budemo poverili svoje živote samovozećim automobilima kojima se upravlja preko interneta, onda bi pojam bezbednosti podataka dobio novo, telesno, značenje.

Danas moramo priznati: paranoici od onda su bili u pravu. A kakve pouke ćemo mi iz toga izvući – osim lepljenja neprozirne trake preko kamere laptop-računara – nije jasno. Možemo li da se izborimo za to da naša umreženost u svetu i zaštita podataka ne budu u protivrečju? Ili ćemo morati da se odreknemo naših digitalnih pomagala?