Prirodne katastrofe su preskupe

Određene regione obično stalno muče iste nedaće, neki put jednom godišnje, neki put malo ređe; ipak, pogođeni regioni su u takvim situacijama nekako uvek nespremni. Potiskivanje rizika je deo ljudske prirode, smatra Endrju Maskrej iz Međunarodne strategije za prevenciju katastrofa koja deluje u okviru Ujedinjenih nacija.

„Svako od nas, ali i čitave vlade, imaju refleks da buduće događaje sa malom verovatnoćom jednostavno izuzmu iz predviđanja. Ako upitam neku vladu: treba li da budem zabrinut zbog sadašnje stope nezaposlenosti, ili pre treba da se suočim sa verovatnoćom da bi ovde svakih dvadeset godina moglo da dođe do velikog zemljotresa? – vlada bi mi gotovo sigurno rekla da izaberem borbu protiv nezaposlenosti.“

I dok mnoge vlade ne žele da vide opasnost od prirodnih katastrofa, stvarni rizik se povećava. Narod se naseljava u obalskim područjima koja redovno pustoše orkani, seku šume na proplancima i tako izazivaju klizišta, ili žive u ogromnim gradovima sa nekontrolisanim rastom.

Katastrofe koštaju sve

Osiguravajuća društva sa negodovanjem gledaju na tako riskantno ponašanje i pokazuju spremnost da se jače angažuju tek kada vlade obavežu građane na malo bezbednije ponašanje. Kada se radi o borbi sa prirodnim katastrofama, vlade i osiguravajuća društva često ne govore istim jezikom. Osiguravajuća društva stalno izračunavaju odnose između troškova i koristi, pokušavaju da ustanove koliko je ljudski život tačno vredan, i proračunavaju rizik na duge rokove.

Za razliku od njih, vlade, kada je reč o prevenciji katastrofa, imaju horizont koji retko kada seže dalje od trajanja predviđenog mandata. Ali i vlade i osiguravajuća društva imaju zajednički interes, koji se ogleda u težnji da šteta bude što manja. Osiguravajuća društva su spremna da preuzmu deo rizika od prirodnih opasnosti, ukoliko se vlade zauzvrat obavežu na sprovođenje konkretnih mera prevencije. To u suštini funkcioniše kao auto-osiguranje, prenosi Endrju Maskrej iz firme „Vilis“.

„Kada se neka vlada obrati osiguravajućim društvima i kaže: osigurajte vrednost naših stvari, onda osiguravajuća društva kažu: dobro, lepo, ali želimo i vaše učešće koje se sastoji u tome da se starate o troškovima izazvanim manjim, štetama koje se redovno ponavljaju.“

Zbog toga vlade i osiguravajuća društva ubuduće nameravaju da razmenjuju mnogo više informacija nego do sada o mogućim nesrećama, kako bi lakše mogle da procene koliki troškovi ih čekaju. Endrju Maskrej se nada da će detaljnije prognoze štete u mnogo većoj meri podstaći vlade da deluju nego što su to ikada mogle samo lepe reči i dobre namere. Na kraju niko neće smeti da kaže: „To nismo znali. Zašto nas niko nije upozorio?“

Autori: Klaudia Vite / Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević