1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Prirodne katastrofe su preskupe

Kada se priroda razgoropadi, ona to čini neočekivano. No najveći broj prirodnih katastrofa nije došao kao grom iz vedra neba – a ipak su države za njih često nepripremljene. Osiguravajuća društva žele to da promene.

default

Tornado je juče uništio grad Džoplin u Misuriju

Određene regione obično stalno muče iste nedaće, neki put jednom godišnje, neki put malo ređe; ipak, pogođeni regioni su u takvim situacijama nekako uvek nespremni. Potiskivanje rizika je deo ljudske prirode, smatra Endrju Maskrej iz Međunarodne strategije za prevenciju katastrofa koja deluje u okviru Ujedinjenih nacija.

„Svako od nas, ali i čitave vlade, imaju refleks da buduće događaje sa malom verovatnoćom jednostavno izuzmu iz predviđanja. Ako upitam neku vladu: treba li da budem zabrinut zbog sadašnje stope nezaposlenosti, ili pre treba da se suočim sa verovatnoćom da bi ovde svakih dvadeset godina moglo da dođe do velikog zemljotresa? – vlada bi mi gotovo sigurno rekla da izaberem borbu protiv nezaposlenosti.“

I dok mnoge vlade ne žele da vide opasnost od prirodnih katastrofa, stvarni rizik se povećava. Narod se naseljava u obalskim područjima koja redovno pustoše orkani, seku šume na proplancima i tako izazivaju klizišta, ili žive u ogromnim gradovima sa nekontrolisanim rastom.

Katastrofe koštaju sve

Osiguravajuća društva sa negodovanjem gledaju na tako riskantno ponašanje i pokazuju spremnost da se jače angažuju tek kada vlade obavežu građane na malo bezbednije ponašanje. Kada se radi o borbi sa prirodnim katastrofama, vlade i osiguravajuća društva često ne govore istim jezikom. Osiguravajuća društva stalno izračunavaju odnose između troškova i koristi, pokušavaju da ustanove koliko je ljudski život tačno vredan, i proračunavaju rizik na duge rokove.

Flash-Galerie Japan Erdbeben

Japan bio pogođen razornim zemljotresom i cunamijem


Za razliku od njih, vlade, kada je reč o prevenciji katastrofa, imaju horizont koji retko kada seže dalje od trajanja predviđenog mandata. Ali i vlade i osiguravajuća društva imaju zajednički interes, koji se ogleda u težnji da šteta bude što manja. Osiguravajuća društva su spremna da preuzmu deo rizika od prirodnih opasnosti, ukoliko se vlade zauzvrat obavežu na sprovođenje konkretnih mera prevencije. To u suštini funkcioniše kao auto-osiguranje, prenosi Endrju Maskrej iz firme „Vilis“.

„Kada se neka vlada obrati osiguravajućim društvima i kaže: osigurajte vrednost naših stvari, onda osiguravajuća društva kažu: dobro, lepo, ali želimo i vaše učešće koje se sastoji u tome da se starate o troškovima izazvanim manjim, štetama koje se redovno ponavljaju.“

Zbog toga vlade i osiguravajuća društva ubuduće nameravaju da razmenjuju mnogo više informacija nego do sada o mogućim nesrećama, kako bi lakše mogle da procene koliki troškovi ih čekaju. Endrju Maskrej se nada da će detaljnije prognoze štete u mnogo većoj meri podstaći vlade da deluju nego što su to ikada mogle samo lepe reči i dobre namere. Na kraju niko neće smeti da kaže: „To nismo znali. Zašto nas niko nije upozorio?“

Autori: Klaudia Vite / Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević