″Prinudni savez″ protiv Janukoviča | Evropa | DW | 01.02.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

"Prinudni savez" protiv Janukoviča

Ljudi često ne znaju šta hoće, ali znaju šta neće. Tako i demonstranti u Kijevu svi znaju – da neće Janukoviča. I tu sličnosti prestaju. U pitanju je prinudna saradnja proevropskih, nacionalnih i ekstremnih grupa.

Aleksandar Moisejenko (35) sedi u šatoru na velikom kijevskom bulevaru Hreščatik, nedaleko od Trga nezavisnosti. Ovo je kamp demonstranata. U šatoru su gomile donirane odeće, jakne, džemperi, pantalone – na minus dvadeset celzijusa sve dobro dođe. Na pomen Vitalija Klička obrve našeg sagovornika se spuštaju, zubi skoro škrguću. Jer Moisejenko nema lepe reči za glasovitog opozicionara, lidera proevropske partije UDAR. „Kličko nema šta da nam priča. Opozicija je dokazala svoju nesposobnost“, kaže ovaj informatičar iz Odese.

Alexander Moissejenko, Sprecher der oppositionellen Vereinigung Spilna Sprawa

Alexander Moissejenk

On je na čelu pokreta Zajednička stvar, grupe koja je prva pozvala na proteste nakon odluke predsednika Viktora Janukoviča da odbije Sporazum o pridruživanju sa EU. Moisejenko ne želi da priča o detaljima, ali kaže da je na ulicama stotinak njegovih ljudi, pa i na mestima gde je bilo smrtonosnih sukoba sa policijom. Pokret je privukao pažnju kada je okupirao nekoliko administrativnih zgrada u Kijevu, uprkos upozorenjima Vitalija Klička da se tako samo može isprovocirati reakcija policije. Tek pre nekoliko dana su pripadnici Moisejenkovog pokreta isterani iz zgrade Ministarstva poljoprivrede – poterali su ih demonstranti iz nacionalističke stranke Sloboda.

Time je još jednom dokazano da čitava opozicija jeste protiv Janukoviča, ali da imaju različite metode i različite krajnje ciljeve. Osim tri velike partije – Kličkovog UDAR-a, Otadžbine zatočene bivše premijerke Julije Timošenko i desničarske Slobode – širom Ukrajine deluju desetine manjih grupa od kojih su neke nastale baš tokom ovih protesta.

Desni ekstremisti – prvoborci

Ko želi da sazna više o malim grupama demonstranata, mora da dođe na njihov teren. Tako iz šatora idem pravo do Majdana nezavisnosti gde se na četvrtom spratu jedne sindikalne zgrade nalazi takozvani Štab nacionalnog otpora. Na jednim staklenim vratima nalepnica „Nazi only“ (Samo za naciste). U oba pravca hodnikom promiču maskirani mladići. Obrijane glave, martinke i delovi vojnih uniformi se podrazumevaju. Jer ovo je sada neka vrsta komandne prostorije grupe koja sebe naziva Desnim sektorom.

Andrij Tarassenko, Sprecher der rechtsextremen Vereinigung Prawy Sektor

Andrij Tarassenko

„Mi nismo organizacija niti partija, nego udruženje raznih grupa“, kaže Andrij Tarasenko, bradonja u ranim četrdesetim. Pre protesta je ovaj čovek u desnom spektru bio poznat kao zamenik šefa zloglasne desničarske organizacije Trozub. Kaže da sintagma „ekstremni desničari“ ne opisuje dobro njega i njegove drugove. „Mi smo nacionalisti. Nismo šovinisti ili fašisti“, priča Tarasenko. Demantuje glasine da je Desni sektor zapadnoukrajinska organizacija – kaže, polovina aktivista potiče sa istoka i govori ruski kao maternji jezik.

Crno-crvene zastave nacionalista uvek se mogu videti tamo gde ima sukoba sa policijom. Tarasenko ne demantuje da su upravo njegovi ljudi bacali molotovljeve koktele i kamenice na žandarmeriju. Tvrdi, ima ih nekoliko stotina u Kijevu. Brojke su trenutno potpuno neproverive.

Prinudni savez protiv Janukoviča

Teško je i pomisliti da momci koje srećemo u Štabu protestuju jer bi voleli da vide Ukrajinu u Evropskoj uniji. Tarasenko objašnjava da je njima važno „otklanjanje okupatorskog režima“. Saradnju sa opozicijom ne isključuje, ali kaže da neće pristati na prestanak borbi sa policijom – dok se predsednik ne povuče. Niko od posmatrača ne veruje da opozicija može da pacifikuje i ujedini razne pokrete, poput Desnog sektora ili Zajedničke stvari. Jer, pre svega, tri velike opozicione partije na svakom koraku poklazuju nejedinstvo.

Prema anketama je Vitalij Kličko zaista najomiljeniji opozicionar. Nada se da će biti zajednički kandidat opozicije u izbornoj trci protiv Janukoviča koja će uslediti najkasnije sledeće godine. Ali i bivši ministar spoljnih poslova Arsenij Jazenjuk želi da se kandiduje, a to hoće i Oleh Tjahnibok koji vodi populističku Slobodu. Razlike su se ispoljile i kada je Janukovič iznenadno ponudio opoziciji da preuzme vladu. Dok je Kličko to odbio, Jazenjuk je najpre umereno rekao da je „spreman da preuzmne odgovornost“, ali je suočen sa zvižducima mase kasnije reterirao.

Većina – normalnih

U izveštavanju svetskih medija o kijevskim demonstracijama sudaraju se dve oprečne interpretacije. Uključite li Si-En-En, videćete izveštaje o proevropskim demonstrantima i nasilnoj policiji. Prebacite na Raša tudej, i vidite snage reda koje se bore sa zlim teroristima. Istina je da nacionalističkih ekstremista ima nekoliko hiljada, ali da je još mnogo više drugih i drugačijih. Grupe poput Demokratske alijanse – čiji se mladi aktivisti zalažu za demokratsku, evropsku Ukrajinu bez korupcije – teško mogu da budu glasnije od momaka obrijanih glava sa crno-crvenim zastavama.

Kada se nekih večeri na ulicama Kijeva okupe stotine hiljada ljudi, onda su to protesti nezadovoljnika, mahom srednjeg sloja građana koji nisu ni u jednoj partiji, samo znaju da ovako nije dobro. Recimo Vasil se bliži pedesetoj, došao je u Kijev sa zapada zemlje. Greje se pored zapaljenih guma na jednoj barikadi. „Ostaću ovde dok ne bude novih izbora“, kaže ovaj čovek koji nije ni u jednoj organizaciji, grupi ili partiji. Ili učenice Marija i Sofija, koje svrate do Majdana nezavisnosti kada god mogu. Kada nacionalisti zagrme Slava Ukrajini, one se prodružuju otpozdravu Slava herojima. Nije im bitno, kažu, što su parole u osnovi nacionalističke – za njih su bitni ovi moderni heroji sa Majdana.

Autor: Roman Gončarenko / nr
Odg. urednik: Jakov Leon