1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Srbija

Prinudni rad za 7.946 dinara

Vlada ne odustaje od namere da zakonski obaveže primaoce socijalne pomoći da tu pomoć „zarade“. To je neustavno i veoma slično robovskom radu, kažu sagovornici DW. Opština Ada, međutim, daje sasvim drugi primer.

Svaki četvrti građanin Srbije je „na granici siromaštva“ – tako glasi birokratska formula Zavoda za statistiku. „Na granici“ zapravo znači da preživljava sa manje od 15.500 dinara mesečno, ako je sam, dok je granica za tročlanu porodicu 28.000. Pa opet, ni to nije dovoljno da bi država Srbija nekome odobrila socijalnu pomoć: za to pojedinac mora imati manje od 7.946 dinara mesečno na raspolaganju – kolika je socijalna pomoć – a tročlana porodica manje od 15.000. Socijalnu pomoć je prošle godine svakog meseca primalo oko 262.000 ljudi, od čega polovina radno sposobnih.

Iz budžeta se za to izdvaja oko 15 milijardi dinara – manje nego što su recimo subvencije samo za železnicu. Ali i to je previše, kažu zvaničnici. Zato najavljuju izmene Zakona o socijalnoj zaštiti prema kojima će radno sposobni socijalnu pomoć morati da zarade. To se već sporadično čini nakon uredbe Vlade čije je zaštitno lice bio ministar za rad Aleksandar Vulin.

To je neustavno, odgovaraju pravnici, i u suprotnosti sa međunarodnim poveljama koje je Srbija potpisala. „Novčana socijalna pomoć ne može da se zaradi. Njena priroda je takva da njome dajete šansu nekome da preživi, dok ne dođe u situaciju da nađe posao, a u tome bi trebalo da učestvuju druge institucije“, objašnjava Mario Reljanović, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i sekretar Pravne klinike za radno pravo.

Reljanović ideju vlade naziva „prinudnim radom“ – on po definiciji podrazumeva rad na koji je neko prinuđen kako bi ostvario pravo koje inače ima prema zakonu. „Kao takav, on je i neplaćen, pa sliči i robovskom radu. Uz to, reč je i o posrednoj diskriminaciji. Nijedna grupa nije targetirana, ali se zapravo to odnosi na Rome, jer dve trećine korisnika novčane socijalne pomoći dolazi iz te populacije“, priča Reljanović za DW.

Aktivacija

U uredbi iz 2014. se navodi da država sa korisnikom socijalne pomoći zaključuje „sporazum o aktivnom prevazilaženju njegove nepovoljne socijalne situacije“. Kao mogućnost se navodi „umanjenje i prestanak prava na novčanu socijalnu pomoć u slučaju neopravdanog neizvršavanja obaveza“.

„Radna aktivacija radno sposobnih korisnika novčane socijalne pomoći treba da doprinese osnaživanju pojedinca i porodice kako bi svako svojim radom i u okviru svojih mogućnosti doprineo ublažavanju socijalne izolovanosti i došao u poziciju da svojim radom i prihodima stvori uslove za zadovoljavanje životnih potreba“, navodi se u pisanom odgovoru koji nam je dostavilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

U Komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM) kažu da aktivacija, o kojoj govore u Ministarstvu, ne sme da se dešava pod pretnjom umanjenja socijalne pomoći. „Socijalno uključivanje je širi pojam i podrazumeva mnogo aktivniji rad centara za socijalni rad“, smatra Danilo Ćurčić iz YUCOM-a. „Ali ovo nije ni radni angažman, ni praksa, to su isključivo poslovi koji podrazumevaju fizički rad, za šta nije potreba nikakva obuka“, kaže Ćurčić za DW.

Porodice pred sudom

Zvaničnici ukazuju da postoje i zloupotrebe socijalne pomoći – neko ko već ima prihode, recimo od rada na crno, uzima iz zajedničke kase. Naši sagovornici ukazuju da je zakon tu mogućnost već predvideo te da zaposleni Centra za socijalni rad mogu vršiti provere. „Ako neko već vrši zloupotrebe, zaobići će i ovu Uredbu vrlo lako“, kaže Reljanović.

U samoj proceduri, međutim, dovijanju je već dat legitimitet. Radno sposobna lica socijalnu pomoć dobijaju samo devet meseci, jer se pretpostavlja da imaju mogućnost da rade sezonske poslove tokom leta. „Ako znamo da su sezonski poslovi uglavnom neregulisani, država time posredno govori – radite vi na crno tri meseca, vaše siromaštvo je na pauzi tokom leta“, priča Danilo Ćurčić.

Drugi izbor jeste da pokušaju da dokažu da nisu radno sposobni i tako se kvalifikuju za celogodišnju pomoć. U tom slučaju, moraju da tuže srodnike koji su dužni da ih izdržavaju. „To je velika prepreka, jer ljudi često ne žele da podnose tužbe protiv svojih srodnika. Neprijatno im je da to rade, da tuže svoje roditelje, babe i dede“, objašnjava Ćurčić.

Rad za drva i hranu

Za donošenje sporne Uredbe, država je, prema rečima ministra Vulina, inspiraciju pronašla u bačkoj opštini Ada. To je, međutim, samo donekle uporedivo sa merama koje predviđa Uredba: u Adi se obaveza društveno korisnog rada ne odnosi na socijalnu pomoć, već na brzu pomoć lokalne samouprave koja se dodeljuje onima koji se nađu u nekom problemu.

„Za jednokratnu pomoć može da se obrati bilo ko ko ima mala primanja, ali oni koji su radno sposobni moraju da odrade društveno koristan rad“, objašnjava za DW Vesna Civrić iz Udruženja građana „Duga“ iz Ade koje je iniciralo ove izmene u lokalnoj socijalnoj politici. „Ako neko traži dva kubika drva čija je cena 8.000 dinara, on će za to prema minimalnoj ceni rada u Srbiji morati da odradi sedam dana društveno korisnog rada, u zavisnosti od stručne spreme.“

Ko se toga dohvati osiguran je od povreda na radu, a davanja nisu u kešu: već kroz ogrev, autobusku kartu, hranu, lekove, plaćanje poreza i komunalnih troškova. „Pokazalo se da to funkcioniše, jer grad uštedi, a ljudi se osećaju korisnima, zato što ne traže milostinju“, priča Civrić. Na taj način u Adi se godišnje angažuje oko 700 ljudi. Projekat je zaživeo u još pet opština u Vojvodini, dok su u planu još četiri opštine iz ostatka Srbije.

Na čekanju u Ustavnom sudu

Čeka se i odluka Ustavnog suda, kojem su Zaštitnik građana i 57 nevladinih organizacija nezavisno jedni od drugih podneli predloge za ocenu ustavnosti Uredbe. Već dve i po godine sud se nije oglasio. „Ustavni sud verovatno stvar neće ni preispitivati, jer vlast ne želi da se taj princip proglasi neustavnim“, tvrdi Reljanović. Napominje da se, osim Ustava, time narušava čak i osnovna teza o građanskoj solidarnosti. „Ta solidarnost je oličena kroz intervencije države, ali država nije smislila taj novac, nego ga je dobila od naših poreza“, priča Reljanović.

Ali čak i da ideja iz uredbe bude pretočena u zakon, to ne menja se ništa, dodaje Ćurčić. „Standardi koji se tiču ljudskih prava su iznad toga. Prinudni rad je ukinut još početkom 20. veka.“ Šta bi to značilo u praksi? Ne mnogo, odgovara Ćurčić, dok to ne potvrdi i Ustavni sud.