Preventivno lečenje od pedofilije

Frankfurter algemajne cajtung donosi tekst o profesoru Klausu Mihaelu Bajeru koji od 2004. pomaže pedofilima da izbegnu krivična dela. Čvrsto veruje u pobedu razuma:

„Još uvek vlada mišljenje da su fantazije zlo, ali kriminalno je isključivo delovanje“, kaže Bajer i na tome zasniva svoju terapiju.

Andreas F. i ostali učesnici terapije četiri sata dnevno moraju da pričaju o svojim seksualnim fantazijama i radnjama. Andreas F. mora da se unese u psihu jednog deteta koje je seksualno zlostavljano. Počinioca igra drugi učesnik terapije.

„Tada se vidi kakva se patnja nanosi detetu“, kaže Bajer.

Andreas F. je posle dve godine završio terapiju. A kako bi trebalo nadalje da izgleda njegov život?

„Ja nisam više opasan“, kaže Anderas F, koji je svu svoju snagu volje celog života koristio da se odupre fantazijama, i to mu je do sada uspelo.

Deca umiru zbog štednje

Zidojče cajtung o zaštiti dece u Nemačkoj piše:

„Svake godine u Nemačkoj bude ubijeno oko stotinu dečaka i devojčica. Počinioci bi trebalo zapravo da zaštite decu - jer reč je o majkama koje su nedorasle obavezama i koje svoje uplakano dete ljuljuškaju dok ono ne umre, ili o brutalnim očevima koji nisu sposobni da se sažive sa problemima drugih.

Poslednji slučajevi ukazuju na sledeći problem: sistem pomoći za decu prepoznaje roditelje opasne po svoju decu, a li u jednom trenutku pomoć prestaje. Ponekad jer se situacija poboljšala, ponekad jer šefovi ureda za decu i mlade hoće da štede.

Troškovi pomoći mladima su poslednjih godina eksplodirali, a najveća je potreba za štednjom u najsiromašnijim regionima. Ipak, zaštita ugrožene dece jeste težak i skup posao. Ko to hoće, mora da prihvati troškove. Deca ne smeju da umiru zato što službe moraju da štede.“

Uticaj službenog, ministarskinog auta na parlamentarne izbore

Lajpciger folkscajtung o aferi nemačke ministarke zdravlja piše:

„Privatna vožnja, službena, taksiranje... Svakodnevno nemački građanin saznaje ponešto o odredbama i njihovim finesama, kada je u pitanju korišćenje službenog automobila u saveznoj upravi. Pitanje je da li mu to treba?

Beskrajna priča o ukradenom i ponovo nađenom službenom autu socijaldemokratske ministarke Ule Šmit je već postala simbol predizborne borbe. Brblja se puno, a nedovoljno iskreno diskutuje. Birači ne žele ni da gledaju besmisleno trućanje, što potvrđuju i niske rejtinge raznih političkih emisija.“

Merkiše algemajne iz Potsdama piše:

„Svaki iole razuman čovek zna da je potpuna nebuloza da se auto odveze hiljadu kilometara do mesta odmora i onda ponovo vrati u zemlju. Čak i da je bio službeni put, ministarka bi na licu mesta dobila pristojnu mašinu. Vožnju je opravdala službenim obavezama, a potom je deklarisala kao privatnu stvar, što njeno izvrdavanje čini još očiglednijim.“

Premija za elektroautomobile?

O elektroautomobilima Nirnberger cajtung piše:

„Ekonomski gledano, ne može se obrazložiti premija za kupovinu elektroautomobila. Jer pomaže se proizvod koji se ne može proizvesti po tržišno povoljnim cenama i očito ne nudi ništa za šta bi kupci uložili više novca.

Zaštita životne sredine jeste jedini argument, ali ni to ’ne pije vodu’ sve dok struju proizvode elektrane koje sagorevaju ugalj ili gas. Sve to miriše na puki politički akcionizam.“

Pripremila: Ivana Ivanović

Odgovorni urednik: Ivan Đerković