Prepelica i lanac ishrane | Mozaik | DW | 24.03.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Prepelica i lanac ishrane

"Jednom mi je pesnik Ranko Sladojević rekao kako ne shvata šta se toliko piše o detinjstvu kad je to jedno od najdosadnijih i najpraznijih životnih doba", piše u kolumni Goran Samardžić.

default

Beograd

Mali si, nejak i ovisan o tuđoj ljubavi što te obasjava nekad više, nekad manje, a nekad nikako. Slova knjige se od mrava razlikuju po tome što se ne miču. Gledanje u njih ne poručuje ništa. Tvoja majušnost samo čeka da zasmeta nekima pa da te gurnu, ćušnu, lupnu... (Ovo ja pišem, a ne Ranko u pokušaju da objasnim njegov animozitet prema detinjstvu i odrastanju).

Ljudi poput Ranka prosto ne računaju doba u kojem nisu znali da čitaju i pišu. Rano detinjstvo za njih je masa šupljih, strepećih dana gde se čuvaš od svega samo da bi uspeo iz nečeg da uzrasteš. Zbog toga detinjstvo za njega nije baš čist promašaj.

Goran Samardzic DW-Korrespondent Serbien

Goran Samardžić

Kod mene je bilo drukčije. U detinjstvu bih ostao da se moglo i da sam se pit'o. U to vreme sam žalio što moram noću da spavam i bivam nepomičan. Mislio sam kako moja ulica Hadži Prodanova, uglavljena između Molerove i Golsvortijeve, malo iznad Vuka i malo ispod Kalenića, ne zna šta će kad nisam na njoj. Za mene je poseban šok predstavljao doba izmedju tri i pet kad bi nas kućni red pomeo s ulice. Čitave porodice, uspokojene u socijalizmu, u to su doba složno spavale: Čukići, Đurđevići, Korići, Zlatanovići, Miletići, Brkići, Krajčinovići, Nedići, Đukići... Hodao sam na prstima po stanu odmeravajući u prolazu usnule roditelje labavo zagrljene u snu. Još ih nije popuštala ljubav s početka braka.
Molio sam se vremenu da brže prođe.
Dosada me je pritiskala kao pegla!

Tačno u pet na ulicu bi se izlila bujica dečaka i devojčica. Iz svake zgrada i kuće izlazilo je poneko dete. S broja dva Zoki, Goran, Laza i ja. S broja četiri Kule, Zoran, Vesna i Marijeta. Sa šest Srđan i Brka. Sa osam Saša i Nena. Sa deset Milica, Zoran i Zorana i dve plave, prozirne jednojajčane bliznakinje Nives i Ines. Na putu života već neke očekuje smrt. Ines će poginuti u saobraćajnoj nesreći a Nives uginuti za njom. Zorana Đukić će se po završetku medicine baciti s prozora, a sa sprata niže i Desa Krajčinović. Dragan Miletić gine vozeći vespu a bračni par Čukić osvanuće zgužvan u tek kupljenom Kapriju na putu za more. Smrt su kupili na kredit. Tačku na ovu seriju tuge i bola udario je čistač snega pavši s krova pravo na glavu. Kakav je to nered ostavilo na tvrdom betonu ne bih da opisujem.

Na strani suprotnoj od smrti rađale su se bebe oba pola: Cane, Klara, Pevac, Raško, Srđa, Milica, Slađa ljuto su drečali i grabili se za svoja prava. Leguru zvanu život svašta čini.

Sa suprotnih neparnih brojeva ulice nadolazile su čak tri Maje, opet jedan Zoran i Goran, Laka, Jović, Dejan, Mitke i Stojke. Zatim devojčice nazvane po voću: Višnja, Jagoda i Grozdana - i po nebeskim telima: Sunčica, Zvezdana i Marsela. Ovu masu uvećavali su dečaci i devojčice iz susednih ulica: Hadži Đerine, Hadži Ruminove, Baba Višnjine te ulice Ivana Milutinovića i Proleterskih brigada. Znalo se nekad, odozgo, s blagih padina Crvenog krsta i Liona spustiti poneko dete, malo biti pa otići. Pored nas stalnih, nukleusnih, mnogo je bilo anonimnih klinaca stvorenih samo da učvršćuju gužvu. U ovakvom bućkurišu kuvao sam se i ja.

Serbien Land und Leute Universität Straße in Belgrad

Ne kontaminirano školom i obavezama detinjstvo dakle najviše pasuje uz moj karakter. U njemu sam se najstvarnije osećao. O detetu ispunjenom do vrha smislom života lepo piše i pesnik Kolridž. Dete se igra na obali mora nimalo zabrinuto zbog svoje majušnosti jer je deo svega šta vidi i šta takne. Puno poverenja okreće leđa čas moru, čas gustoj šumi iz koje po tradiciji preti nešto strašno. Međutim, dete ne poznaje ni strepnju ni strah. Ono se još nije formiralo za to. Dušu mu natapa mirno uživanje dozirano do savršenstva. Zrnca peska grebuckaju prste, sunce s merom sija i greje, more mrmljucka, pljuska i miriše na vaginu. U daljini, zemaljska ravan se bora u brda i planine, narezane na horizontu poput testere. Da očima ne bude dosadno, da se duša ne uspava...

Kod mene, kad sam bio mali, nije bilo tako romantično i široko. Vidik mi je uvek bio s nečim zaprečen. Gusto naređane zgrade onemugućavale su da sagledam daljine. Pogled je stalno o nešto zapinj'o. Zemlju u mojoj ulici, s ponekom kržljavom travkom, viđao sam tek kad popuca beton i razjapi se. U čitavoj Hadži Prodanovoj nije bilo drveta da se na njega popnem pa sam, ako hoću ispuniti sebi to atavističko uživanje, išao iza zgrade i verao se po staroj trešnji. Grane su joj dosezale do trećeg sprata i skoro ulazile u sobe. S nje sam prvi put video golu ženu i ost'o razočaran.

Ali, ja sam svoju napamet naučenu okolinu smatrao savršenom. Ulica mi je bila uska i tesna pa sam nebo viđ'o tek kad vrat zabacim unatrag. U tri skoka sam prelazio s jedne na drugu stranu, trčao u cik-cak i sudarao s parkiranim automobilima. Među njima je stajala i Buba moga oca, otmene grao boje, stara tek jednu godinu. Prema njoj smo se odnosili kao da je živa. Kupali smo je svake nedelje i prali joj točkove, mackali nečim što je moj otac zvao auto-kozmetikom. Zbog pažnje i ljubavi s kojom su vlasnici u to doba glancali i usijavali svoje limene ljubimce bilo je za vreme sunčanih dana opasno voziti. Auta su blještala, pogotovo ukrasni, niklovani delovi i zaslepljivala se međusobno.
Lepota ima svoju cenu.
Plaćala se sudarima, pa i smrću.

Serbien Land und Leute Platz in Beograd Denkmal Nationalmuseum

Jednom je u našu ulicu s neba pala prepelica i raspupurićkala se. Strašno sam se obradovao ovoj skromnoj pojavi boje jedva odudarajuće od asfalta. Bili smo naviknuti na golubove, vrapce i druge dosadne ptice što su se mešale s ljudima. Krošnje Bulevara revolucije punile su otmeno odevene svrake u crno-belim kombinacijama. S visina su sraćkale po ljudima i kolima. Moj je otac govorio da kiseli ptičiji izmet razjeda karoseriju, a da ljudima ne može ništa, osim doneti sreću. Mnogo puta se sreća u tom obliku i stanju pokakila po meni.

Svoju prepelicu sam odneo na Tašmajdan i pustio u travu. Tašmajdan je bio jedno plućno krilo moga grada a Kalimegdan drugo. Stecište parova bez stalnog krova nad glavom a i onih nastranih što ih gledaju i saživljavaju se s njima. Već sam kao mali odlučio da ću upasti u ovu prvu, veseliju grupu, a da ove iz druge neću previše osuđivati.

Moja prepelica, zalutala u grad i njegove nijanse,nije se odvajala od zemlje iako je imala krila i sve drugo za let. Parkom su u parabolama patrolirale mačke i psi. S toliko neprijatelja unaokolo nije imala šanse. Radovao sam se što sam u lancu ishrane stavljen na kraj.
Što sam rođen kao čovek.
Što ću još dugo biti dete.

Piše: Goran Samardžić
Odg. urednik: D. Dedović