1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Premijera kelnskog pozorišta TKO

Teater TKO, poznatih pozorišnih stvaralaca sa prostora bivše Jugoslavije Nade Kokotović i Nedje Osmana, ovih dana je u kelnskom pozorištu “Tif Rot” premijerno prikazao predstavu “Hotel Europa”, makedonskog dramskog pisca Gorana Stefanovskog, koji živi i radi u Engleskoj. Nada Kokotović i Nedjo Osman su ovu predstavu zajednički i režirali.

Pozorište TKO deluje u Kölnu, gradu na Rajni.

Pozorište TKO deluje u Kölnu, gradu na Rajni.

Već sam naziv predstave ”Hotel Europa” predstavlja prodor u metaforično, a metaforom kao figurom se služe, svako na svoj način, i autor teksta i rediteljski par.

Hotel Evropa je metafora za Zapadnu Evropu ili za Evropsku uniju, u svakom slučaju – kako mnogi koji u njoj ne žive misle – za obećanu zemlju, za toliko željenu destinaciju svog životnog puta. Evropa kao utočiste ljudi koji u nju stizu puni nada, očekivanja, želja, maštanja, ljubavi i koji tu ostaju zatočeni u nerazumevanju sredine, u svojim izgubljenim iluzijama, promašenim egzistencijama – obeznadjeni, ozlojedjeni, poraženi, napušteni i izgubljeni.

Evropa kao hotel u koji se udje sa željom ne da se plati račun pa da se iz njega ode, već da se u njemu zauvek ostane. A onda se grozničavo traži sporedan izlaz za bekstvo, a ko ga ne nadje ostaje u tom hotelu zauvek utamničen, nesrećan, udaljen od svega što mu po prirodi pripada, udaljen od samoga sebe koga je ostavio tamo odakle je želeo da pobegne.

Neobična i za ovu priliku, pokazalo se, srećna okolnost je što se pozorište ”Tief Rot”, u kome se predstava igra, nalazi u zgradi u kojoj je i kelnski hotel ”Hopper”, pa reditelji nisu propustili šansu da to na dobar način iskoriste.

Oni su svesno ograničili broj posetilaca na svega 30 duša, kako bi mogli da ih vode kroz razne ambijente u kojima se igra predstava – od recepcije, kroz hodnike, do terase, do lifta, do restorana. Od ukupno 12 scena na realnom pozorišnom podijumu izvode se svega tri.

To daje predstavi izuzetnu dinamiku, gledaocu se ne dozvoljava da predahne, on se i sam počesto oseća delom predstave, što zapravo u neku ruku i jeste – on ima svog vodiča, svoju hostesu, koja se o njemu stara, koja ga ne ostavlja samog, koja ga vodi kroz hotel-pozorište, iz scene u scenu, iz ambijenta u ambijent, koja mu priča, peva mu, animira ga i sve to radi i sasvim spontano i vrlo sugestivno i glumacki dobro artikulisano – a to je sve način mlade glumice Ane Simering.

Pored nje, aktera u ovoj predstavi ima još šest. Oni su uglavnom i sami stranci u Nemačkoj, na Zapadu i u predstavi povremeno govore svojim jezikom, što pri tom ni malo ne smeta onima koji te jezike ne poznaju. I svako od njih, tumačeći po nekoliko različitih likova, je na svoj nacin doprineo da ni malo jednostavan tekst Gorana Stefanovskog bude tako donet da gledaoca dodirne, prodrma ili ponese.

To važi kako za one koji se služe čisto glumačkim izrazom, tako i za plesača Phuong Tuong Buija čiji je jezik pokret – a taj pokret je i bol i očaj i molba i nemoć i rezignacija.

Prema rediteljskoj zamisli 12 je prizora ove predstave. Nisu, medjutim, svi jednaki ni po rediteljskoj obradi, ni po snazi glumačke ekspresije. Svaka scena je zaokružena priča za sebe, a sve one imaju, ili bi bar trebalo da imaju, istu poruku, koja se kao crvena nit provlači kroz predstavu: Zapad kao čeznja – Zapad kao prokletstvo.

Ako bi neku scenu-priču trebalo izdvojiti, onda u prvom redu onu koja predstavlja medeni mesec. Dvoje mladih stižu u hotel, na toliko željeni Zapad, neposredno posle venčanja u svojoj domovini i već na prvom koraku – gorak sudar sa realnošću. Dok je mladoženja, u tumačenju Valdemara Hogea, gotovo do krajnjih granica egzaltiran, njegova nevesta, Željka Bašić-Savić od početka sumnja u šarenu lažu Zapada, da bi na kraju odlučno zahtevala od svoga ženika da se smesta vrate nazad kući. Prelivima različitih raspoloženja i pojačavanjem intenziteta gadjenja prema tom istom Zapadu, u rasponu od svega 12 minuta koliko scena-priča traje, i najzad dočaravanjem vizije svog unutarnjeg poziva: ”Kući, odmah, sada!”,nekadašnja glumica Narodnog pozorista u Beogradu potvrdjuje svoju visoku klasu, pa i glumačku dominaciju u ovoj predstavi.

Vrlo dobrog partnera ona je imala u pomenutom Valdemaru Hogeu, koji je izgradio lik dijametralno suprotan, pa ipak komplementaran svojoj partnerki. Dok njena paleta emocija ide uzlaznom linijom do erupcije – on se od lakoumne sigurnosti u sebe dovodi do potpune podredjenosti i partnerki i situaciji.

Izuzetno je efektna i scena pod nazivom ”Andjeo i putnica”, u kojoj režija koristi hotelski lift sa providnim zidom, koji besciljno vozi gore – dole, a ta besciljnost je zapravo takodje jedno od osećanja onih koji su ”imali sreću” da stignu na svoje ciljano odredište – na Zapad.

Predstava ”Hotel Evropa” ima svoju krivulju kojom se kreće, svoje amplitude. Ako su pomenute neke od gornjih tačaka tih amplituda, na njhovim donjim tačkama se kao predugi monolozi nalaze delovi govora autora ovog komada Gorana Stefanovskog, izgovorenog kao ”After-Dinner-Speech” na jednoj multi-kulti konferenciji u Roterdamu. Iako se tematski još može uklopiti u smisao ove predstave, to ipak deluje kao strano telo i ne baš najsrećnije nadjena veza izmedju pojedinih njenih delova.

Medjutim, i pored toga, ukupno uzev, predstava stoji kao celina, njena ideja je i rediteljski i glumacki dobro razradjena, njena poruka je više nego jasna i njeni umetnički dometi nisu zanemarljivi.

  • Datum 29.10.2004
  • Autor Bogdan Maksimovic
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAp0
  • Datum 29.10.2004
  • Autor Bogdan Maksimovic
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAp0