Predsednik se bori da politički preživi
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan održao je svoje obećanje. On opozicionoj Republikanskoj narodnoj partiji (CHP) nije dao šansu da učestvuje u vladi. Tom odlukom on je postao prvi predsednik u istoriji Turske koji je drugoj partiji po broju dobijenih glasova oduzeo mogućnost da uđe u vladu. Erdoganovo obrazloženje baca svetlo na njegovo poimanje politike u Turskoj.
Pošto su napori za formiranje vlade njegove Partije pravde i progresa (AKP) ostali bez uspeha, Erdogan nije više video mogućnost za koaliciju. To još jednom pokazuje da predsednik, koji bi po Ustavu trebalo da deluje nadstranački, nije spreman da toleriše vladu u kojoj ne bi učestvovala njegova partija AKP. Sada Erdogan priželjkuje da se 1. novembra održe novi izbori. On je to saopštio pre nego što je istekao zvanični rok za formiranje vlade. Ti izbori bude u Erdoanovoj partiji AKP nadu može da se ponovi slavna 2002. kada su pobedili na izborima ostavljajući sve ostale stranke daleko iza sebe.
Ali tadašnja Turska se itekako razlikuje od današnje. Godine 2002. zabranjena Radnička partija Kurdistana (PKK) ubila je šest turskih oficira za bezbednost. Prošle sedmice je u jednom danu ubijeno devet ljudi. Da ne spominjemo da se od sredine jula u terorističkim napadima skoro svakog dana beleže nove žrtve. Godine 2002. Turska je pregovarala sa Al Kaidom. Tada je samo mali broj ljudi gajio simpatije ili se priključivao toj terorističkoj organizaciji. Alarmirajuće je međutim što danas postoji veliki broj Turaka koji se priključuju „Islamskoj državi“. Taj fenomen ne može se posmatrati odvojeno od trenutne turske politike.
Riskantna računica
Erdoganova AKP nada se da će najvažnija kurdska stranka u Turskoj – Demokratska narodna partija (HDP), s obzirom na stalne napade PKK, biti kažnjena gubitkom glasova birača. Bez obzira na to, zamislivo je i da birači pozovu na odgovornost aktuelnu vladu za njenu nesposobnost da uspostavi mir i red. To naročito važi za jugoistok Turske.
Politička nestabilnost i teroristički napadi nisu samo još dublje polarizovali tursku javnost, već su se odrazili i na tursku privredu, što bi se takođe moglo negativno da se odrazi na izbornu računicu AKP.
Neke ankete pokazuju da AKP neće dobiti dovoljno glasova da bi sama mogla da formira vladu. Kurdska HDP bi mogla da postane treća stranka po broju osvojenih glasova u parlamentu, a Partija nacionalističkog pokreta (MHP) mogla bi da dogura na četvrto mesto. Neka druga ispitivanja javnog mnijenja pokazuju da bi AKP ipak mogla da kao najjača politička snaga sama formira vladu.
Zanimljivo je da pred održavanje prevremenih izbora u medijima kruže različiti rezultati ispitivanja javnog mnjenja. To pokazuje da određene snage već sada pokušavaju da utiču na birače.
Borba za glasove turske dijaspore
U međuvremenu, AKP pokušava da pridobije izgubljene glasove birača koji su otišli prokurdskoj HDP. Tako je jedan poslanik AKP nedavno izjavio da bi u turskom parlamentu trebalo da budu zastupljeni i predstavnici Turaka koji žive van zemlje. Cilj je da se obezbedi da oni budu zastupljeni u parlamentu da bi se čuli „njihovi zahtevi i brige“. Broj od 550 poslanika u parlamentu ne bi se menjao, ali bi 15 poslaničkih mesta pripalo predstavnicima iz inostranstva. Takva promena, međutim, po Ustavu nije moguća do početka izbora i to tako vide i stručnjaci za ustavno pravo.
Pa ipak, Erdogan bi mogao da pokuša da u izbornu kampanju jače uveže dijasporu, odnosno Turke koji žive u inostranstvu. Time u prvi plan dolazi Nemačka, jer bitan broj glasova upravo daju nemački Turci.
S druge strane, poseta predsedavajućeg HDP Selahatina Demirtasa Stokholmu pokazuje da on radi na tome da dobije kurdske glasove. Čini se da se ovoga puta izborna borba neće ograničiti samo na Tursku – jer, na kraju krajeva ovi izbori će biti i borba za političko preživljavanje, pre svega Erdoganovo.