"Pravoslavnu" stvar pokrenuli Hrvati

Neregistrovana Hrvatska pravoslavna zajednica je na udaru kritike, jer se otvoreno poziva na svoje korene iz 1942., kada je i osnovana prema ukazu šefa NDH Ante Pavelića. Pred novinarima izmoljen očenaš na staroslovenskom – prilično je neuobičajen početak neke konferencije za novinare, ali predstavnicima Hrvatske pravoslavne zajednice to je izgledalo primereno za isticanje njihove namere da obeleže, kako kažu, početak obnove, a ne osnivanja Hrvatske pravoslavne crkve. Projekat sprovodi „grupa vernika, entuzijasta, ljudi dobre volje kao i sabraće katolika, podstaknuta teškim stanjem pravoslavlja u Hrvatskoj, koje je proizvela i sprovela Srpska pravoslavna crkva iz Beograda, upoznata s istorijskim činjenicama,“ objasnio je predsednik udruženja u osnivanju, iguman Jelisej, a istorija, prema njima seže, do devetog veka i osnivanja slobodne narodne hrvatske episkopije u Ninu. Oslonac je i u srednjovekovlju, ali ključni trenutak na koji se pozivaju jeste vreme Nezavisne Države Hrvatske: „Pravoslavlje u republici Hrvatskoj doseže svoj vrhunac, pravnu i hijerarhijsku celovitost 1942. godine,“ napominje Jelisej. Pavelić je, kako bi onemogućio uticaj Srpske pravoslavne crkve u NDH, osnovao Hrvatsku pravoslavnu crkvu, koju u tri godine postojanja nije priznala ni jedna autokefalna crkva.

Problematično učenje

„Njihovo učenje jeste problematično, jer oni sebe temelje na organizaciji koja je postojala u NDH“, izjavio je episkop dalmatinski Fotije, koji se pismom obratio predsedniku Ivi Josipoviću i ukazao na moguću opasnost od njihovog osnivanja: „Postoje verske zajednice; niču kao pečurke posle kiše, svugde, na svim stranama. Nemamo mi problema s tim, nego je problem što se Hrvatska pravoslavna zajednica vezuje za taj period i to su na svom sajtu javno i rekli.“

Verodostojnost grupe

Internet stranica je pet godina bila jedini oblik delovanja ove grupe, bez imena, telefona i adresa. Poslednjih nekoliko dana, otkako se o njima priča u javnosti, beleži znatno veću posećenost, a i stranice se ažuriraju brže nego do pre nekoliko dana. Ako se to može nazvati ažuriranjem – jer do juče je tamo pisalo da je njihov prvi sabor održan početkom novembra prošle godine u Ogulinu, a sada se može pročitati da je on bio krajem februara 2010. u Zagrebu. Toliko o verodostojnosti. No, inicijatori kažu da je broj pozitivnih reakcija na njihov virtuelni poziv bio neverovatan. „Odazvao se veliki broj pristalica, vernika pravoslavaca, kao i ne baš mali broj pravoslavnih sveštenika, među kojima sam se i ja lično našao,“ kaže Jelisej Lalatović, ekskomunicirani sveštenik iz SPC-a i kojeg su u Zajednici već odredili za poglavara željene autokefalne crkve. Uz njega se za sada u javnosti jedini pojavljuje i Ivo Matanović, od ranije poznat po idejama oživljavanja ustaštva i kojeg u zadarskim kuloarima nazivaju redikulom.

„Ovu samozvanu pravoslavnu crkvu podupiru već nekoliko godina unazad u svojim javnim istupima Ljubo Ćesić Rojs, Ivan Vekić, Ante Kovačević, koji su itekako poznati javnosti po dosta ekstremnim stavovima što se tiče nas Srba,“ kaže paroh Prve parohije daljske Aleksandar Đuranović. „Bitno je spomenuti i to da sve pokreću ljudi koji nisu pravoslavci, već uglavnom su to Hrvati – neću reći katolici, jer pravi katolički vernici ne bave se takvim poslovima.“

Ova grupa u Zadru obnavlja endehazijki pojam hrvatske pravoslavne crkve i zato je taj pojam problematičan, kaže Peter Kuzmič, rektor Evanđeoskog teološkog fakulteta u Osijeku: „On je sumnjiv i s teološkog, i s crkvenog i političkog gledišta. Zanimljivo je da ta inicijativa dolazi iz određenog kraja gde postoji dosta živi mentalitet sličan ustaškom, pa čak i nostalgični mentalitet.“

Hiljade pripadnika?

Rečenica igumana Jeliseja, koji dolazi iz Crne Gore i priklonjen je struji koja se bori za autokefalnost tamošnje pravoslavne crkve „Nespojivo je s hrvatskim suverenitetom da ingerencije nad pravoslavnom crkvom u Hrvatskoj ima neka druga država“ naišla je na plodno tlo u, gotovo u pravilu, površnoj i – kada su u pitanju hrvatsko-srpski odnosi – prilično zaoštrenoj forumskoj raspravi koja se razvila nakon objavljivanja članka na nekim portalima. Verovatno i zbog toga Matanović ne brine za buduće pripadnike Hrvatske pravoslavne crkve. „Mi očekujemo kroz nekoliko meseci da će broj nadmašiti nekoliko hiljada. Verovali ili ne, iz Vukovara mi se u jednom danu javilo 17 ljudi. Ovde recimo u Zadarskoj županiji ima 17 hiljada pravoslavnih Hrvata ili takozvanih Srba.“

Međutim, daljski paroh kaže: „Ja ne znam ni jednog Hrvata koji je pravoslavne ispovesti. U svoje 33 godine života još nisam takve upoznao, tako da mene živo interesuje koji su to članovi, koji su to ljudi".

Ne treba forsirati crkvu iz vremena NDH-a

Ali, što ako zaista postoje pravoslavci koji nisu Srbi i imaju pravo na jednu takvu zajednicu? "U demokratiji, u slobodnom društvu, gde se poštuje opredeljenje, savest svakog pojedinca, normalno je da Hrvat može biti i pravoslavac, kao što može biti budist ili pak ateist. Ali sumnjivo je odakle to u ovom slučaju dolazi,“ razmišlja teolog Kuzmič. Gde naći sredinu između tih sloboda i onih koji očito žele, koristeći upravo to nečije pravo, doći do svog cilja? Kuzmič odgovara: „Treba malo pričekati i videti ako ima dovoljno veliki broj Hrvata koji se osećaju pravoslavcima, ljudi iz mešanih brakova pa su odlučili biti pravoslavci – to je njihovo pravo, ali ne treba forsirati crkvu koja podseća na endehazijska vremena, jer kao što je rekao jedan kolega teolog, ono što je bilo ne može se i ne sme obnavljati, jer ono nije bilo čin verske slobode, nego okrutna režimska prisila.“

Situacija koja ne doprinosi toleranciji

Sada je na potezu država i ona se s takvim stvarima ne bi smela igrati, smatra Boro Rkman iz SDSS-a: „Uveren sam da će država naći mehanizam, neću reći da zabrani ne samo osnivanje verske zajednice nego i udruženja, ali stvar se može u nekom određenom momentu izmaći kontroli. Stvar nije dobra, i ne doprinosi upravo nekom pokušaju uspostavljanja tolerantnih i fer odnosa kakve svi želimo i kojima težimo u Republici Hrvatskoj.“ Rkman je siguran da "ozbiljna hrvatska država, pravno uređena država, neće dopustiti da joj se na posredan, ali vrlo jasan način prišivaju etikete koje su važile za državu koju niko ne želi da se ponovi.“

Na priču o obnovi Hrvatske pravoslavne crkve reagovala je saopštenjem i Vladina Komisija za odnose s verskim zajednicama. Komisija nikada nije podržavala ustaštvo, niti će podržavati, kao ni udruženja ili organizacije koje bi zagovarale ideologiju iz vremena NDH. „A ja sam uveren da će se od takvog ponašanja ograditi i katolička crkva kojoj jedan dobar deo njih i pripada,“ kaže pravoslavni sveštenik Đuranović, dok Kuzmič ističe: „Nije u interesu hrvatske demokratije, hrvatskog hrišćanstva hrvatske ekumenske situacije da se sad pojavi jedna takva crkva.“ Đuranović misli da ova organizacija neće naići na neki ozbiljniji odjek u javnom životu, kao ni u duhovnom životu. SDSS-ovac Rkman smatra da bi trebalo ignorisati takve ideje: „Verujem da dvojac ekskomuniciran iz pravoslavne zajednice Jeliseja i gospodina Matanovića u celoj priči ne traži ništa drugo nego jeftinu medijsku pažnju kako bi plasirali svoje ideje. Jer ako im dajemo pažnju, podgrejavamo im njihove nade.“

Pri tom Matanovićeve reči zvuče gotovo paradoksalno. „To nam je Beograd napravio reklamu. Uopšte nismo očekivali toliko zanimanje javnosti, kako je to sad krenulo u vrlo kratkom vremenu da nije bilo beogradske televizije, svih novina, svih sajtova.“

Mise, makar i pod bukvom

Obnovitelji Hrvatske pravoslavne crkve – iako se pozivaju na tekovine NDH, vrlo spretno barataju savremenom leksikom i nadaju se „da će hrvatska država i svekolika javnost njihovu nameru doživeti kao duhovnu potrebu dela njenih žitelja, u njoj spoznati faktor mira, verske i nacionalne tolerantnosti u skladu s evropskom praksom.“ Odlučni su, kako kaže Matanović, u jednom: „Na našoj budućoj crkvi, pa makar je i ne imali – i pod bukvom će se održavati mise, al' će se viti hrvatski barjak.“ A tu je i sledeće na šta računa ova grupa „vernika i entuzijasta“, kako sami sebe nazivaju – objekti Srpske pravoslavne crkve bi, veruju, trebalo da pripadnu njima. Na to upozorava i episkop Fotije: „Mi za njih imamo vlasničke papire, ali kod takvih ljudi to često nije dovoljno.“

autor: Tatjana Mautner

odg. urednica: I. Ivanović