Povratak medijskih barona

Noje cirher cajtung analizira turbulentno medijsko tržište u Evropi. Vlasnici medija tragaju za poslovnim modelom, koji bi im omogućio opstanak na tržištu i osigurao profit. Međutim, sve te promene ne nagoveštavaju da bi novinarstvo, ponovo moglo biti profitabilno. Ipak, motivi investitora u medijske kuće danas su drugačiji. Zbog toga i ne čudi što je u mnogim državama moć u rukama nekoliko medijskih barona, piše NZZ.

Šta je medijski baron? Kanadski stručnjak za medijsko tržište Dejvid Taras objašnjava da je reč „o moćnom vlasniku medija, koji sebe vidi, delom kao biznismena, delom kao publicistu, ali i kao političara. Njihov uticaj se ne ogleda samo u tome što vrše 'komercijalni pritisak' na redakcije u svom vlasništvu, nego što novinarstvo koriste u političkim previranjima. Kupili su razne novine i TV kanale, jer sebe doživljavaju kao vatrene političke borce“.

Vidljivi i nevidljivi medijski baroni

Njihov pravi uticaj u medijskoj industriji, analizama vlasničke strukture i/ili medijske koncentracije, nije jednostavno utvrditi. Mnogo toga izlazi na videlo, tek kada posao krene nizbrdo i kada počnu razgovori o eventualnoj prodaji. Tada svoje pravo lice pokazuju i rivali, koji koriste priliku da osvoje dodatne političke i privredne poene.

Nije mnogo drugačije ni na Zapadu, piše NZZ. I pre Džefa Bezosa koji je nedavno kupio „Vašington post“, bilo je poslovni ljudi i medijskih magnata koji bi pribegavali sličnoj strategiji. Ali šta medijskim kućama u takvim situacija preostaje? „Kada redakcije više nisu u stanju da prave profit, nema druge“, primećuje Dejvid Kar, medijski ekspert lista „Njujork tajms“. Izbor pada na bogataše, i to one koji svoje milione i milijarde obrću upravo na temeljima „ekonomske realnosti surove svakodnevice“. To se neće promeniti, kaže taj stručnjak.

Govoreći o prilikama na medijskom tržištu istočne Evrope i Balkana, NZZ ukazuje na još jedan fenomen. Tamo su medijski baroni za veoma kratko vreme, nakon raspada Sovjetskog saveza stvorili imperije. Mnogi od njih ostali su uticajni u političkom životu svojih zemalja. Pored Rusije, gde su poslednjih godina, mnogi medijski oligarsi ipak izgubili moć, jer su se zamerili predsedniku Vladimiru Putinu, u Srbiji, Albaniji, Rumuniji i Bugarskoj, ishod previranja na medijskom tržištu je drugačiji. Investicije iz inostranstva nisu ih ugrozile, a onda kada su koncerni poput VAC-a i Mekoma, odlučili da se povuku, njihov veliki povratak na scenu, bio je sasvim izvestan. Primer za to je medijska slika Srbije.

U Evropi postoje tri tipa medijskih barona: prikriveni, vidljivi-aktivni i potencijalni (oni koji su na putu to da postanu). Na Zapadnom Balkanu se obično veoma vešto prikrivaju iza preduzeća, čija su sedišta u inostranstvu. Slika vlasničke strukture je u tom slučaju prilično nejasna, dodaje ovaj list. U Srbiji je to slučaj sa 18 od 30 najuticajnijih medija. Jedan od primera je Željko Mitrović, koji se pored svoje Pink imperije, vodi i kao vlasnik pet odsto kompanije TV Avala. U to u Srbiji retko ko veruje. NZZ prenosi izjavu Veselina Kljajića, srpskog medijskog stručnjaka, koji kaže „da se austrijski Grinberg-Invest, koji ima 48 odsto udela u vlasništvu pomenute televizije, smatra veoma blisko povezanim sa Mitrovićem. A to dovodi do špekulacija u javnosti, da je Avala zapravo u većinskom vlasništvu šefa Pink-a“.

Bombaški napad na novinara

Austrijski Prese u današnjem izdanju ukazuje na problematiku slobode medija u Crnoj Gori. U tekstu naslova „Bombaški napad na novinara“, prenose se detalji napada na crnogorskog novinara Tufika Softića, u kojem je njegovo vozilo, parkirano ispred kuće, u kojoj je Softić živi sa ženom i decom, dignuto u vazduh. List podseća kako je novinar podgoričkog lista „Vijesti“ već bio na meti neistomišljenika i kako je 2007. godine teško prebijen ispred svoje kuće. Napadači su identifikovani i kažnjeni zatvorskom kaznom u trajanju od devet meseci, a motiv je do današnjeg dana ostao nejasan.

Primera za težak položaj novinara u Crnoj Gori ima i više nego dovoljno. Prese podseća kako su 2009. godine, batine dobili i urednik ovog lista Mihailo Jovović i njegov foto-reporter, i to samo zbog pokušaja da se fotografiše nepropisno parkirano vozilo. Za premlaćivanje su bili odgovorni gradonačelnik Podgorice, njegov sin i telohranitelj. Epilog sudskog procesa bila je trogodišnja uslovna kazna za gradonačelnikovog sina Miomira Mugošu.

U međuvremenu su u redakciju „Vijesti“ elektronskom poštom stizale i pretnje smrću. U Crnoj Gori takve poruke, koje dobijaju novinari, nisu nimalo naivne. Posebno ako se ima u vidu ubistvo novinara opozicionog lista „Dan“ Duška Jovanovića, u maju 2004. godine.

„Pretpostavljam da se iz napada na Softića kriju kriminalne grupe. Ali u taj slučaj bi morale biti umešani i pripadnici bezbednosnih i obaveštajnih službi. To objašnjava zašto do sada nijedan slučaj nije rasvetljen“, kaže Nedeljko Rudović, urednik „Vijesti“ za „Die Presse“. On od nadležnih očekuje mnogo više od izražavanja saučešća. „Ako se ovo pitanje ne reši, onda to znači da su nadležni nemoćni ili da su i sami deo organizovanog kriminala“, dodaje Rudović.

U poslednjem istraživanju sprovedenom među crnogorskim novinarima, 55 odsto njih smatra da je sloboda medija u zemlji ugrožena. Tvrde kako se pritisak vlasti na slobodu štampe, najviše ogleda kroz lošu ekonomsku situaciju u medijima, a tako i niskim primanjima u branši.

Pripremio: Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković