Povratak iranske babaroge?

Svet je odahnuo kada Mahmud Ahmadinedžad, nakon dva predsednička mandata, više nije mogao da se kandiduje za tu funkciju i kada je na njegovo mesto došao, kako se smatra, umereni Hasan Rohani. Ahmadinedžad je zaoštravao front između Irana i međunarodne zajednice. Spor oko nuklearnog programa završio je u ćorsokaku, Teheran je bio izolovan na spoljnopolitičkom planu, a Iran ekonomski na samom dnu. Međutim, Ahmadinedžad sada ponovno počinje da ispaljuje retorički otrovne strelice protiv Zapada i Izraela.

Ahmadinedžad je bio sporan i kod kuće. Njegov ponovni izbor za predsednika 2009. pratili su masovni protesti zbog optužbi za izbornu prevaru. Ipak, nakon ubedljive Rohanijeve pobede 2013. izgledalo je kao da je ta priča gotova. Ahmadinedžad je tada izjavio da namerava da politici okrene leđa i da se okrene radu na univerzitetu. Tokom poslednjih dana njegovog mandata sve je izgledalo kao da se spremio za povlačenje. Dozvoljeno mu je da osnuje sopstveni univerzitet u Teheranu, ali ti planovi su propali, između ostalog i zbog nedostatka finansijskih sredstava.

Zbog toga bivši predsednik nije mogao u potpunosti da se odrekne politike. Vrhovni vođa revolucije, Ali Hamnej „sredio“ je Ahmadinedžadu mesto u Veću za arbitražu, organu koji ima zadatak da posreduje u sporovima između parlamenta i moćnog Veća čuvara.

Protiv atomskog sporazuma

Nakon toga se sve nekako smirilo. Nekadašnji provokator godinama je bio povučen. Ali, od pre nekoliko nedelja ponovno je u javnosti – obilazi razne delove zemlje i drži govore. Pristalice ga oduševljeno pozdravljaju, pre svega zbog protivljenja nuklearnom sporazumu koji je Iran sklopio s međunarodnom zajednicom. „On u svojim govorima oštro kritikuje Rohanijevu vladu“, priča iransko-nemački publicista Bahman Nirumand. „Izjavljuje da je Islamska republika Iran na pogrešnom putu, da su izdata načela Revolucije i da Rohani vodi zemlju stranputicom“, kaže ovaj autor iz Berlina.

Nije se Ahmadinedžad slučajno vratio u javni život upravo sada. Na proleće 2017. u Iranu se održavaju predsednički izbori i analitičari veruju da on želi ponovno da se kandiduje. Njegov nekadašnji portparol već je, navodno, predao izbornoj komisiji odgovarajući zahtev. Osim toga, kako piše list Šarg, u planu je i „velika povratnička kampanja“.

Ekonomska stagnacija kao šansa?

Činjenica je da u Iranu raste frustracija zbog rada sadašnje vlade. Mnogi građani nadali su se da će se, nakon ukidanja sankcija, njihova ekonomska situacija popraviti. „Ali to se nije dogodilo“, kaže Nirumand. „Svi predugovori koje je Iran sklopio sa zapadnim investitorima jednostavno nisu mogli da se realizuju zbog toga što banke nisu bile spremne da preuzmu finansiranje.“

Uz to, čitav niz sankcija još uvek je na snazi. U godišnjem izveštaju američkog Stejt dipartmenta navodi se da je Iran i dalje država koja najviše finansira terorizam širom sveta. „O tome se u konzervativnoj štampi nadugačko i naširoko piše, a vrhovni vođa Hamnej neprestano upozorava da ne treba previše verovati Sjedinjenim Državama: 'Čak i da uradimo sve što Amerikanci od nas traže, oni će uvek tražiti nešto novo.' Prema mišljenju desničara, to se sada potvrđuje“, kaže Bahman Nirumand koji za nemačku fondaciju Hajnrih Bel izdaje mesečni izveštaj o situaciji u Iranu. Mahmud Ahmadinedžad očigledno veruje da bi mogao da profitira od razočaranja u zemlji.

Pri tom, kaže Nirumand, ne postoji nijedan razlog zašto bi Iranu išlo bolje ako bi Ahmadinedžad ponovno došao na funkciju predsednika. „On je uništio privredu, bez obzira na to što su prihodi od poslovanja s naftom u prve četiri godine njegovog mandata bili izuzetno visoki.“ Oko 200 milijardi američkih dolara od toga iščezlo je nepoznatim kanalima. On je takođe 2005. obećao otvaranje milion novih radnih mesta i smanjenje inflacije. Ni jedno ni drugo mu nije pošlo za rukom. Naprotiv, zbog međunarodnih sankcija, ali i lošeg menadžmenta vlade, Iran je 2013. upao u duboku recesiju.

Sve su to razlozi zbog kojih Iranci s pomešanim osećanjima gledaju na povratak Ahmadinedžada. Nirumand ipak kaže da on još uvek ima dosta pristalica. „S druge strane, mnogi konzervativci u parlamentu i javnosti već su zauzeli stav protiv njega.“ Nirumand kaže da je Ahmadinedžada u prvom mandatu podržavao i Hamneji, ali da je kasnije došlo do velikog razmimoilaženja između njih dvojice. Nirumand zaključuje: „Ne mogu da zamislim da bi Ahmadinedžad ponovo mogao da bude izabran za predsednika. Ali ako se to dogodi, to bi bila katastrofa za celu zemlju.“