Povratak dokumentarnog filma

O takvom uspehu nije mogao ni da sanja čak ni autor takvih filmova kao što su „Pariz, Teksas“ ili „Nebo nad Berlinom“. Ali film „Pina“ (fotografija gore) poznatog nemačkog reditelja Vima Vendersa, snimljen u 3D-tehnici, do sada je, samo u Nemačkoj, videlo preko pola miliona gledalaca. Pritom je „Pina“, film o velikoj nemačkoj koreografkinji Pini Bauš, sve samo ne „lako štivo“.

Isto bi moglo bi se reći i za dokumentarni film „Slikanje Gerharda Rihtera“ u kojem najskuplji umetnik današnjice 97 minuta ne radi ništa drugo već samo slika. Taj film u bioskopima je videlo preko 100.000 gledalaca. Među nemačke autore koji poslednjih godina svojim dokumentarcima beleže velike komercijalne uspehe je i proslavljeni Verner Hercog.

Slike za razmišljanje

Iako su dokumentarni filmovi autora poput Majkla Mura (Farenhajt 9/11, Bolesno…) ili Majkla Vinterbotoma (Put u Gvantanamo) već godinama garancija za pune bioskopske dvorane, najnoviji trend dokumentarnog filma pokazuje da publika polako i na velikom platnu prihvata „hermetičke filmove“, koje nije lako pratiti i koji su usredsređeni na sadržaje koji nisu uvek garancija za zabavu. „Publici je dosta svakodnevne TV-produkcije. Ona je u potrazi za zahtevnijim sadržajima“, kaže nemački redatelj Tomas Ridelshajmer. On u ulasku dokumentarnog filma u velike bioskopske dvorane poslednjih godina ne vidi samo prolazni trend, već dugoročni razvoj.

Iako javni servisi poput BBC-ja ili nemačkog ARD-a u dokumentarni film ulažu mnogo novca, takvi sadržaji uglavnom su gurnuti u termine prikazivanja na kojima već unapred nemaju nikakvih izgleda za približavanje široj publici. Ako se neki dokumentarni film i probije u termin pre 23 sata, tada se po pravilu radi o benignim dokumentarcima o flori i fauni ili formatima sa popularnim pristupom istorijskim sadržajima (izuzetno popularni filmovi o tzv. „Trećem Rajhu“).

Borba za „prajm tajm“

Nemačko udruženje dokumentarnih filmskih radnika „AG Dok“ od TV-planera traže više odvažnosti pri smeštanju dokumentaraca u TV-raspored. Bolji termini bi sa sobom doneli i veći pritisak na autore za stvaranje još boljih filmova. Pritom su javni servisi još retki koji zaista ulažu u zahtevnije dokumentarne sadržaje. Privatni mediji se dokumentaraca drže samo zato da ne bi izgubili licencu za prikazivanje. Ili pak neguju formate koji zadiru u područje „infotejmenta“ (infromativni sadržaji sa elementima zabave) koji sa ozbiljnim sadržajima nemaju mnogo veze.

Ipak, rukovodstva TV-kuća su odavno shvatila da se i na zahtevnim dokumentarnim filmovima može zaraditi i novac. Na poslednjem Berlinalu glavna nemačka javna medijska kuća ARD predstavila se specijalnim prospektom u kojem se ističe privrženost „nekomercijalnom“ formatu dokumentarnog filma. Sa druge strane, tzv. „prajm tajm“ (udarno vreme emitovanja 19:00 – 23:00) rezervisan je za druge sadržaje, a ne za zahtevne dokumentarne filmove.

Autori: Filip Jedike / Nenad Krajcer
Odg. urednik: Ivan Đerković