Potrebno više od toplih reči

Petnaest policajaca upalo je u kuću Semije Šimšek, neposredno posle ubistva njenog oca Envera Simseka, 9. semptebra 2000. na radnom mestu u cvećari u Nirnbergu. Njenu majku su pitali, kako može mirno da sedi i da pije kafu, nakon što je ubila svog muža, priča Semija koja danas sa svojim mužem živi u Turskoj.

„Policija je tvoj prijatelj, prijatelj u nevolji“ – da li je zaista tako u Nemačkoj? Ljude poput članova porodice Šimšek ili Kubašik, koji ne potiču iz Nemačke i koji su preživeli beskrupolozna ubistva očeva, braće i muževa, iza kojih stoje neonacisti, nemačko društvo do nedavno, nije ni primećivalo.

Nisu smeli da budu žrtve

„Jedanaest godina nismo smeli da budemo žrtve“, izjavila Semija Simsek pred kancelarkom Angelom Merkel na komemoraciji upriličenoj u Berlinu pre godinu dana pred 1.200 zvanica. Njen otac bio je prva žrtva serije ubistava koja su počinili neonacisti okupljeni u „Nacionalsocijalističko podzemlje“, organizaciju o kojoj je počelo da se govori krajem 2011. godine. Okolnosti su se promenile tek nakon smrti dvojice neonacista, pronađenog oružja i video-snimaka koji svedoče o njihovim aktivnostima.

Porodica je do tada za ubistvo Envera Sismeka sumnjičila njegovu suprugu i braću, a ubijenog okarakterisala kao mogućeg dilera droge. Desničarska ekstremistička pozadina ubistva nije bila predmet istrage, a serija ubistva je nastavljena.

Jednostrana istraga, žrtve „pod sumnjom“

Čak i posle ubistava osmorice građana u Nirnbergu, Hamburgu, Minhenu, Rostoku, Dortmundu i Kaselu, izvršenih istim oružjem, kao i u slučaju brutalne likvidacije Envera Simseka, policija je tvrdila da je reč o žrtvama koje su imale kontakte sa „kriminalnim miljeom“. Porodice ubijenih migrantskog porekla našle su se među osumnjičenim, kaže za DW advokat Sebastijan Šarmer koji zastupa porodicu Kubasik.

Otac Mehmet Kubasik ubijen je 4. aprila 2006. u svom kiosku u Dortmundu. Neposredno nakon ubistva, policija je pretražila stan porodice Kubasik u potrazi za drogom, dodaje Šarmer koji kompletan slučaj naziva šokantnim jer istražni organi nisu uspevali da utvrde pravi motiv. Za njega je istraga bila jednostrana. On čak tvrdi da ima dokaza koji ukazuju na „strukturalni rasizam“.

Kancelarka Merkel svojevremeno je o seriji ubistava neonacista govorila kao o „sramoti za Nemačku“, a porodicama žrtava uputila je izvinjenje. Sada su od susreta sa nemačkim predsednikom Joahimom Gaukom, očekivanja oštećenih bila veća od samo toplih reči. Bilo je veoma važno da Gauk jasno označi greške, da definiše probleme i da istraje na konsekvencama, kaže advokat Šarmer. „U protivnom takve stvari bi mogle da se ponove“.

Narušeno poverenje

Susretu sa nemačkim predsednikom prisustvovala je i ombudsmanka Barbara Džon. Ona je u kontaktu sa više od 70 žrtava. Uprkos raznim birokratskim peripetijama, Džon pokušava da pomogne svim žrtvama, naročito u kontaktima sa nadležnim institucijama. Predsednik Gauk je obećao da će ubistva biti rasvetljena, a počinioci kažnjeni. „Želim da pomognem, da vaša patnja u društvu bude prepoznata i ozbiljno shvaćena. Da se razjasne sve greške i propusti, i da iz svega toga nešto naučimo“.

Ali ignorisanje je zamenjeno hladnim držanjem nadležnih, kaže nemačka ombudsmanka. Žrtve su do skoro nailazile na reakcije poput: „Šta hoćete od nas? Kažete da ste žrtva? Ne, to više nema nikakve veze sa tim događajima“. Džon kritikuje državne institucije i podseća da su porodice žrtava ostale bez najvažnijih članova familije, zbog čega su finansijski bile na ivici egzistencije. Deca su, zbog nedostatka novca, prekidala školovanje. U pojedinim slučajevima porodice nisu imale novca ni za stan. Zbog toga je poverenje tih ljudi u nemačku državu narušeno. Možda i za uvek.

Autori: Andrea Grunau / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković