1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Post-traumatski strahovi

Traumatsko iskustvo kao posledicu može da ima takozvani „post traumatski sindrom“ što može trajno da ošteti strukturu mozga. Američki psiholog Piter Levine razvio je terapiju koja se i u Nemačkoj sve više primenjuje.

Lupanje srca, gušenje, znojenje... Simptomi postraumatskog sindroma

Lupanje srca, gušenje, znojenje... Simptomi postraumatskog sindroma

„Bila sam na pregledu kod lekara. Rađena mi je bronhoskopija i tom prilikom mi je probijeno plućno krilo. Dva sata sam ležala ostavljena u smrtnom strahu.“

Šest meseci kasnije, Gudrun Bruns mislila je da je prebrodila taj strah. A onda je ponovo morala da se leči u bolnici.

„Kada sam se ponovo obrela u lekarskoj ordinaciji Univerzitetske klinike, odjednom sam dobila napad straha. Ja to mogu da dovedem u vezu sa povredom koja mi je naneta u januaru.“

Loša i neprijatna iskustva u koja spadaju rat, prirodne katastrofe kao i telesno i duševno zlostavljanje mogu da dovedu do post traumatskih poremećaja ličnosti. Centar u mozgu koji je zadužen za strah u takvim slučajevima je preopterećen zbog čega se smanjuju njegove funkcije koje služe za orijentaciju u vremenu i prostoru. Telo ponovo reaguje kao u prvobitnoj stresnoj situaciji. To se manifestuje lupanjem srca, znojenjem, osećanjem gušenja.

Vojnici su veoma izloženi post traumatskom sindromu

Vojnici su veoma izloženi post traumatskom sindromu

„Somatsko iskustvo“

Naučnici iz različitih oblasti već decenijama pokušavaju da pomognu pacijentima koji imaju traume. Posle Drugog svetskog rata pacijenti su dobijali injekcije takozvane „droge istine“. Smatralo se da će one omogućiti pristup nesvesnom. Druge terapije su stavljale naglasak na hipnozu ili na određene medikamente. Pokušalo se i sa terapijama slikanjem.

Sada se sve više koristi jedna relativno nova neurofiziološko-psihološka terapija „Somatic Experiencing" ili „Somatsko iskustvo“. Ta terapija prvobitno je razvijena kako bi se pomoglo vojnicima posle Drugog svetskog rata.

Doktor Piter Levine, biofizičar i psiholog, preuzeo ju je i primenio iskustva stečena posmatranjem životinjskog sveta u lečenju ljudi. On je postavio pitanje: Zasto gazela koja je za dlaku ibegla napad lava, ne pati od postraumatskog sindroma? Madilda Klafke, pedagog i psihoterapeut navodi sledeći primer:

„Šta se to dogodi kad posle određenog vremena životinja ponovo izađe iz stanja obamrlosti i počinje da drhti? To znači da organizam gazele energiju koja je nastala u stanju ukočenosti prevodi opet u energiju kretanja i onda od radosti skače. Poruka je: ’Ura! Ja sam preživela!’ Mi to tako interpretiramo. Životinja zatim prosto nastavi svojim putem.“

Mislite na nešto lepo

Zadatak za psihoterapeute

Zadatak za psihoterapeute

Osnovni zaključak nove terapije jeste da moždano stablo upravlja reakcijama za vreme traumatskog doživljaja na koje se ne može uticati voljom ili intelektom. Kada se u kori velikog mozga potisnuta sećanja ponovo aktiviraju, ona izazivaju telesnu napetost i reakciju straha. Moralo bi biti moguće i preusmeravanje takvog procesa. Pokušalo se kroz stalno ponavljanje razgovora o preživljenom, sve dok uzbuđenje pri prepričavanju ne prestane.

„Svi mi možda imamo neko takvo iskustvo: Nešto loše mi se dogodilo i onda pričam o tome. Pri razgovoru se naše telo uznemiri, mi se znojimo, ruke nam postaju ledeno hladne, srce nam lupa i mi osećamo da gubimo kontakt sa tlom. Upravo to je ono što je telo doživelo u situaciji kada je osećalo da je ugroženo“, kaže doktor Levine

Takve telesne reakcije u terapiji „somatskog iskustva“ nisu poželjne. Čak naprotiv, u trenutku kada mozak aktivira paničnu reakciju, terapeut se uključuje i pita, na primer, u kojoj situaciji ste se poslednji put osećali sigurno i zaštićeno.

„Kada se o tome priča, telo reaguje opušteno. Ono reaguje pozitivno u smislu lečenja, jer mi tako uspostavljamo kontakt sa našom sopstvenom energijom. Te energije imaju isceliteljsku snagu, kao i sposobnost da uravnoteže ono što je doživljeno kao trauma“, objašnjava Klafke.

Nervna veza sa pozitivnim osećanjem brzo biva jača od one koja izaziva reakciju straha. Pacijent se trese, jeca, znoji se i uzdiše. On potom razume i vidi da je akutna opasnost stvarno prošla. Terapija u idealnom slučaju ne dovodi samo do ublažavanja simptoma nego i razrešenja traume.

  • Datum 09.01.2009
  • Autor Karoline Mičel
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/GUyQ
  • Datum 09.01.2009
  • Autor Karoline Mičel
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/GUyQ