Poslednji kišobrandžija | Mozaik | DW | 16.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Poslednji kišobrandžija

Razmišljati o kvalitetnom i reprezentativnom kišobranu čini se istim kao i razmišljati o dizajnerskom sunđeru za pranje suđa. Zašto tome nije tako objašnjava čovek koji se još bavi ručnom izradom i popravkom kišobrana.

Zagrebački zanatlija Tomislav Cerovečki može se pohvaliti nečim retkim – radi u dućanu starom preko stotinu godina, ali i u dućanu na spomen kojega se ljudima redovno podignu obrve i stvori se gomila pitanja. Ko još danas ručno pravi kišobrane, popravlja ih i uopšte – misli o njima? Koga još briga koliko će mu kišobran trajati kad će za sjedeći izdvojiti ne više od par evra, ako ga već ne dobije besplatno?

„Još uvek postoje ljudi koji vole imati kvalitetan kišobran. Kako stari, tako i mladi“, priča Cerovečki, koje je u zagrebačkoj Ilici preuzeo radnju svoga oca. „Mlađi često dođu s nekom starom drškom i hoće na nju da stave novi štap. Nema tu pravila. Ne mora se raditi o imućnim ljudima. Kada bih radio kišobrane s istaknutim brendom, definitivno bih bolje prodavao. Ali neću. Moja je logika da kišobran mora prodati samog sebe“, kaže on za DW.

Zagrebački Mohikanac

U Zagrebu je do devedesetih godina bilo sedam kišobranara, a danas su kišobrani Cerovečki jedina preživela rukotvorina na prvoj crti odbrane Hrvata od kiše. Jasno, kišobrani su već davno ispali iz menija proizvoda kojima ljudi žele da se brendiraju. Nekad je uz markirane cipele, odela ili satove išao i skup, kvalitetan kišobran. U 21. veku od te priče nije ostalo ništa, a zagrebački kišobranar za to optužuje dva fenomena. Prvo – tržište su preplavili jeftini proizvodi iz Azije. Drugo i zanimljivije – kišobrani su pretvoreni u besplatni promotivni materijal velikih kompanija i time totalno obescenjeni kao predmet za koji treba izdvojiti veću svotu novca.

„Kada su tržište preplavili kišobrani od 20 kuna, ljudi su se odjednom osetili prevarenima. Zašto za tu stvar dati 400 kuna kada očigledno može za dvadeset? Ali u poslednje vreme ponovno počinju da shvataju razliku“, objašnjava Cerovečki. Između dobrog i lošeg kišobrana stoji ponor. A u tom ponoru vozi tramvaj: „Dobar kišobran mora zadovoljavati neke osnovne uslove. Recimo, da se ne iskrivi kad pored tebe prođe tramvaj. Takođe, dobar kišobran trajaće godinama.“

Kratka teorija kišobrana

Prodati dobar kišobran u Hrvatskoj prilično je komplikovana stvar. Za početak, kako Cerovečki primećuje, ljudi traže nemoguće karakteristike za minimalnu cenu. Da bude ekstremno mali kad se sklopi, ekstremno veliki kad se otvori, da bude savršeno čvrst, lakši od zraka i naravno, da ne košta više od pedeset kuna.

„Svako bi trebalo da ima jedan mali i jedan veliki kišobran. Mali nosite u torbi za trenutke kada vas kiša iznenadi. Kada je prognoza nekoliko kišnih dana zaredom, onda se nosi veliki. Zašto? Jer je čvršći. Ako s malim idete na najjaču kišu, pokida se. Znam da nije praktično nositi veliki kišobran, ali da li je praktično nositi teške kapute kad je zima? Naravno da nije, ali ga svejedno nosite“, razlaže kišne mudrosti zagrebački kišobranar koji nikako ne razume zašto ljudi u Hrvatskoj nepogrešivo ciljaju kišobrane tmurnih i teških boja. Muškarci, veli, bez izuzetka uzimaju crne kišobrane. Žene idu na smeđe, sive... „Kad god mušteriji predložim neke življe boje, dobijem negativni odgovor“, kaže.

Pristojan posao bez budućnosti

Još jedan omiljeni sport mušterija pri poseti Cerovečkom zove se – bežanje iz trgovine. Ljudi uđu fascinirani i entuzijastični, krenu prema kišobranima, okrenu cenu i – rekordnom brzinom upute se prema izlazu. Koliko su Hrvati spremi da izdvoje za dobar kišobran? Malo. Definitivno mnogo manje od 500 kuna (oko 65 evra) koliko prosečno košta kišobran kod Cerovečkog. „Kišobrane je kupovala srednja klasa, a ona se kod nas razvodnila. Pogledaj Ilicu... Napravi analizu dućana. Ili su propali ili prodaju jeftilen. Kako ću u tom miljeu prodavati kišobrane od sto evra?“, žali se poslednji hrvatski tvorac ručno rađenih kišobrana i ne propušta da primeti da stranci cene njegov rad više od domaćih: „Stranac prepozna kvalitet, ali naši ljudi ne. No oguglao sam na to.“

Uprkos egzotičnom i zaboravljenom zanatu, Tomislav Cerovečki, kaže, sasvim pristojno zarađuje. Ipak, ne razmišlja o proširenju biznisa koji drži unutar porodičnog kruga. „Jesam li poslednja generacija koja će ovo raditi? Verovatno. Isplativo je, ali daleko od posla koji je nekada bio. Možda bih mogao da uđem u malo veći pogon, da zaposlim još deset ljudi, ali bilo bi riskantno. Ako ideš na masovnu proizvodnju, gubiš kvalitet.“

Ko zna, možda da još nekoliko puta dođe kupac koji odjednom uzme 40 kišobrana, što mu se jednom dogodilo, čovek bi promenio mišlenje. Za sada, u njegovom dućanu ima mnogo više znatiželjno otvorenih očiju nego otvorenih novčanika.