1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Portret Kristofa Martalera

Kristof Martaler otvorio festival muzike Riharda Vagnera u Bajrojtu.

Scena iz Martalerove predstave opere Tristan i Izolda Riharda Vagnera

Scena iz Martalerove predstave opere "Tristan i Izolda" Riharda Vagnera

«Život Parižana» Žaka Ofenbaha je muzičko scenska produkcija sa kojom je Kristof Martaler, najpre u Beču, 1998, pa onda u Berlinu, skrenuo pažnju na svoj specifičan odnos prema muzici. U međuvremenu je on režirao svuda u Nemačkoj, baš kao i na Letnjim izgrama u Zalcubru. Počeo je u Cirihu, kao muzičar u tamošnjem pozorištu «Theater Neumarkt». Kristof Martaler, rođen 1951. u Cirihu, je studirao sviranje oboe i blokflaute. Posle nekih muzičko-scenskih kolaža, Martaler se 1988. našao u pozorištu u Bazelu, gde je delovao kao pozorišni reditelj, a sarađivao je sa scenografkinjom i kostimografkinjom Anom Fibrok. Već tada su reakcije na njegov rad bile protivrečne. Neko vreme je nastupao kao gost u pozorištu Volksbuehne u Berlinu, gde se posebno istakao svojim komadom «Batali Evropljanina», 1963. Vrhunac Martalerovih provokacija, ali i njegov poraz, doživeo je on u pozorištu u Cirihu, gde je 2000. postavljen za upravnika. Najrpe su ga hvalili kao mesiju pozorišta.

«Nisam ja mesija. Nadam se da to i ne moram da budem. Sa velikim zadovoljstvom želimo mi ovde da nešto zapalimo. Zaista želimo zanimljivo pozorište. Kao arheolog švajcarske duše želim da iskopavamo, a to je moj važan zadatak», rekao je tada Martaler.

Martalerove postavke su ciriškom pozorištu donele međunarodno priznanje. Ali posle godinu dana se polarizovala publike tih njegovih umetničkih provokacija. Političari su bili protiv njega. Doduše, publika je hrlila u pozorište, ali su ukinuati abonmani. Posle dve godine je Kristof Martaler podneo ostavku. Svoj rad je nastavio na scenama u Nemačkoj i Austriji: u Minhenu, Hamburgu, Zalcburgu, na trijenalu u rurskoj oblasti, pa u Belrinu. Do danas on tako radi. Svuda. Režira predstave na tekstove Čehova, Horvata, Beketa, Jelinek, Šekspira, ali i opere Mocarta, Šuberga, Verdija, Šenberga. Uvek su to krajnje nekonvencionalne režije. A na njima Kristof Martaler uvek radi sa svojom saradnicom Anom Fibrok. Ove predstave karakteriše slapstik koji je u pozadini, pojačano ritmiziranje, posebno u glumi, pa ekstremno razvlačenje teksta u prilog često i napornom duženju trajanja predstave. Raspoloženje je u Martalerovim predstavama melanholično, često tužno. Prilikom dodele Martaleru ugledne Kortnerove nagrade, Jirgen Flim, predsednik udruženja nemačkih pozorišnih radnika je za Kristofa Martalera rekao:

«Poezija je u osnovi tih prostora. Krčma u kojoj ne vlada ništa do tišina. Čitaonica, čekaonica. Prostori, dakle, u kojima se zapaćuje, u zadnjim budžacima, svakodnevno ludilo života», rekao je Jirgen Film.

Bez obzira na to šta je Martaler inscenirao: tema je drušvto vredno milosrđa. Kristof Martaler prikazuje ljude sa periferije društva, one koji su preopterećeni ako se nađu u po njih opasnom središtu društva. Dakle, niko od tih ljudi nema šanse. Martaler prikazuje glupake u dvoranama u kojima malter otpada sa zidova, a tapete se odlepljuju. To su prostori pedesetih godina. Puloveri bez rukava, pumperice, najlonske košulje, pantalone od trevire. Sve se to uzdiže ili spušta u nekoj neobičnoj radosnoj depresiji. Jirgen Film:

«Pri svim tim zlim pogledima na te marginalce i na njihove posebnosti, uvek su oni dostojni ljubavi, nisu za sažaljenje. Kristof Martaler je, dakle, prikriveni humanista, izbavitelj siromašnih duša na fibrokovskom sekularističkom crkvenom krilu; sve kruži oko jedne teme, oko izgubljene sreće», kaže Jirgen Flim.

A to je i tema opere Tristan i Izolda, Riharda Vagnera. Nije čudo što se beš Kristof Martaler latio tog šopenhauerovskog pesimizma. Posebnu važnost je on u tom muzičkom komadu dao vremenu:

«Hteo bih samo još jedanput da kažem da sam se kao pozorišni muzičar otelotvorio i pri tom sam mnogo naučio. Godinama sam sudelovao u postavkama muzičkih dela na scenu. Delom je to bilo predivno, delom, međutim, i užasno. Jer nemuzikalnost nekih reditelja mi je veoma zasmetala. A onda sam pomislio, pa moraću i ja sam da se u tome okušam», rekao je Kristof Martaler.

  • Datum 29.07.2005
  • Autor David Scholz
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAnI
  • Datum 29.07.2005
  • Autor David Scholz
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAnI