1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Portret Dereka Džarmana

Engleski filmski reditelj Derek Džarman, rođen 1942, a umro 1994, je jedan od najradikalnijih filmskih umetnika prošloga veka. Ne samo da je snažno uticao na takozvane alternativce u kinomatografiji, nego i na likovne umetnike, pozorišne reditelje, pa i pisc. Konačno, Džarman se okšao u svim tim disciplinama i sam. Delujući kao avangardista usred postmodernističkih sažimanja, bio je neka vrsta crne ovce u svetu umetnosti. Tek sada prepoznajemo njegove zasluge, sada, deset godina posle njegove smrti. Berlinski Kino-Arsenal je ovih dana otvorio retrospektivu Dražmanovih filmova. Prilika da se osvrnemo na njegov život i delo

Život jednog od najneobičnijih slikara u povesti, Karavađa, obradio je jedan od najneobičnijih filmsakih umetnika, Derek Jarman. - Karavađo: Sveti Franja meditira o smrti, 1603

Život jednog od najneobičnijih slikara u povesti, Karavađa, obradio je jedan od najneobičnijih filmsakih umetnika, Derek Jarman. - Karavađo: "Sveti Franja meditira o smrti", 1603

«Pojavio samse vama na volju. Da biste leteli, plivali ili ulazili u vatru, i lebdeli na oblacima.»

U filmu «Jubilej» se pojavljuje anđeo u 16. veku, u pratnji je kraljice Elizabete I na njenom putu kroz vreme. Budućnost, zapravo 20. vek, izgleda mračno. Pank-generacija je na vlasti. Svako svakog može da ubije, a seks je glavna životna maksima. «Jubilej», snimljen 1977, je jedan od prvih igranih filmova Dereka Džarmana i sadrži već mnoge elemente koji karakterišu kasnije Džarmanove filmove. Ljudi žive u propalom svetu. Pojedinačne povesti na prvi pogled i nemaju veze jedna sa drugom, a postavljene su da budu zajedno. Nema linearnosti. Vreme teče u skokovima. Reditelj se pri tom koristi slikama ružnog. Jedno pored drugoga su magija i trivijalnost, stvarnost i iluzija. Višeslojnost Džarmanovih filmova se ogleda i u tome što reditelj nikada nije želeo da bude filmski autor, nego slikar. Džarman je rođen u Engleskoj u Nordvudu, 1942. Šezdesetih godina je izlagao svoje slike u različitim galerijama, a izučio je za scenografa i kostimografa, i radio je u kraljevskom baletu. Godine 1970. ga je angažovao filmski reditelj Ken Rasel, i radio je na filmu «Demoni». Nepsoredno potom je on počeo da priprema svoj prvi film.

«Slikao sam i radio još na nekim pozorišnim komadima. Jednoga dana je u studio došao neko sa kućnom filmskom kamerom. Pomislio sam: pa to je zanimljiva stvar. Potom sam pozajmio takvu napravu i snimio trominutni film o studiju. Bilo je to 1971. Time je počelo. I činilo mi je zadovoljstvo. Došli su svi mogući ljudi da vide taj film.»

Uskoro je Džarman prešao na film formata 16 milimetara. Filmom «Sebastijan» mu je uspeo proboj, bilo je to 1976. Izašao je na scenu engleskih nezavisnih autora. Delo o rimskim vojnicima koji su u 3. veku puštali na volju svojim homoseksualnim prohtevima. Džarman je savremenu publiku pogodio u živac. Homoseksualnost je u to vreme bila prezrena. U medijima ja tretirana negativno ili jedva. I Džarman, koji se javno izjašnjavao da je bio homiseksualac, postao je glasnogovornik pokreta homoseksualaca.

«Učinilo mi se kao da je trebalo da pokažem sav svoj život. Bio nam je potreban glas u javnosti, valjalo je pokazati kako smo živeli. Da sam ja postao taj, za mene je to bila velika privilegija. Realizovao sam to, i to je postalo moj posao. Iako nisam bio filmski obrazovan, imao sam svoju publiku. To mi je bila velika prednost.»

Posle je Derek Džarman snimao, pored kratkih filmova, i igrane: «Oluja», «Karavađo», «Edvard II» ili «Vitgenštajn». Uvek se tu radilo o umetnosti i estetici, o vlasti, podčinjenosti i homoseksualnosti. Ali Džarman je pokazao i veliku naklonost prema prirodi. Bio je lično pogođen zagađenošću prorode. To je on i pokazao u filmu «Prošlost Engleske».

«Šta to vidiš u teškoj vodi, pitam se. Ništa do činovnika iz ministarstva, koji opet truje posude sa maslaocom. Šta čuješ? Geršvinovu muziku iz otpadnih cevi? Šta još? Cepanje atoma. A šapat? Šta kažu oni? Da je sve u redu. Bez komentara!»

U decembru 1986. je Derek Džarman doznao da je zaražen sidom. Od svoje bolesti je načinio javnu stvar. Javno je govorio o sidi. Iselio se iz Londona i nastanio u kući pored atomske centrale. Tu je radio svoje poslednje filmove «Bašta» i «Plavetnilo». U «Plavetnilu» se pojavljuje samo plavo bisokopsko platno, jer oboleli Džarman je već bio oslepeo. Sliku prati tekst o životu i umiranju, muzika i šumovi morskih talasa, ali i zvuci iz svakodnevnog života. Derek Džarman je umro 1994.

  • Datum 05.08.2005
  • Autor Bernd Sobolla
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAnG
  • Datum 05.08.2005
  • Autor Bernd Sobolla
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/BAnG