Porodica Genč – 20 godina kasnije | Evropa | DW | 29.05.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Porodica Genč – 20 godina kasnije

Na današnji dan, 29. maja 1993. godine, u Zolingenu je izvršen rasistički napad. Zapaljena je kuća turske porodice Genč. U požaru je stradalo pet članova porodice – uglavnom dece.

U trenutku kada Durmus Genč, njegova supruga Mevlude i sin Kamil izlaze iz kuće, napolju već stoje predstavnici medija. Kamere i mikrofoni su uključeni i vlada tišina. Porodica Genč stoji malo dalje od novinara, bračni par tesno jedno pored drugog, sin Kamil samo malo udaljen. Minuti prolaze, porodica ćuti. Na licima se vidi bol. Još uvek, i nakon 20 godina. Uprkos tome, porodica stoji uspravno, dostojanstveno. Muškarci su obučeni u odela, Mevlude je u smeđem kostimu, a u istoj je boji i marama kojom je prekrila kosu. Strpljivo stoje, udovoljavajući svim željama predstavnika medija. Ni Mevlude ničim ne odaje koliko joj je verovatno teško da tu stoji. Njeno lice ne izgleda kao lice neke 70-godišnje žene koja je u vatri izgubila petoro članova porodice. Samo štap koji drži odaje da joj je ipak potrebna pomoć i podrška. I kada se odjednom okreće i pri tom rukom dodiruje očigledno bolna leđa, na njenom licu ne primećuje se ništa. Bez ikakve reakcije ulazi nazad u kuću. Mevlude Genč je očigledno naučila da živi sa svojim bolom.

Kuća u Zolingenu nekoliko dana nakon napada

Kuća u Zolingenu nekoliko dana nakon napada

Danas, 29. maja, se navršava tačno 20 godina od noći kada je u požaru izgubila pet članova porodice: unuke Hulju (4) i Saime (9), nećaku Gulustan (12) i obe ćerke – Hatice (18) i Gursun (27). Tada 15-godišnji Bekir, preživeo je požar skokom kroz prozor. Teško povređen, proveo je 22 dana u komi i bio nebrojeno puta operisan. Tragove i ožiljke od opekotina, nosiće na licu do kraja života.

Tri dana pre atentata, nemački Bundestag doneo je odluku o promeni u zakonu o azilu. Prema njoj je trebalo je da se ubuduće u Nemačkoj broj potražilaca azila osetno smanji.

Mevlude Genč je u tom trenutku u Nemačkoj živela već 20 godina. Došla je za suprugom koji je u Zolingenu posao pronašao. I kada su pronašli kuću u ulici Untere Vernerstrase 81, doveli su i decu iz Turske koja su do tada živela kod bake i dede. Mevlude Genč radila je kao čistačica. Do atentata, u Nemačkoj, kako kaže, nije imala nikakva loša iskustva.

Još pre nego što je na porodicu Genč izvršen napad, u Nemačkoj se dogodilo nekoliko sličnih, rasistički motivisanih atentata: u avgustu 1991. godine u Hojersverdeu, u septembru u Rostok-Lihtenhagenu i u novembru u Melnu. I onda, nešto kasnije, požar je zahvatio i kuću porodice Genč u Zolingenu. Nekoliko dana kasnije uhapšena su četvorica muškaraca starosti između 16 i 23 godine. Živeli su u komšiluku, a njihov motiv je bila mržnja prema strancima. Osuđeni su na zatvorske kazne između 10 i 15 godina. Dvojica su zbog dobrog vladanja prevremeno puštena na slobodu.

Život u večitoj tuzi

Novinari bi sada, 20 godina kasnije, da od Mevlude Genč čuju šta ona misli o Nacionalsocijalističkom podzemlju (NSU) i sudskom procesu koji je upravo započeo, o tome kako je njenom sinu danas i kako podnosi toliki bol. Ali ona ćuti. O svemu tome ne želi da govori. I tek nakon nekoliko minuta, kaže (preko prevodioca) da se oseća dobro, zahvaljuje novinarima što su došli, kao i svima drugima koji su im tokom proteklih 20 godina pružali pomoć i podršku.

Mevlude Genc

Mevlude Genč

Jednom nedeljno Mevlude odlazi na mesto gde su izgorela njena deca, unuke i nećaka. Oni su sahranjeni u Turskoj, ali ovako ona ima osećaj kao da ih posećuje na groblju. Na tom mestu danas raste pet stabala kestena, za svakog ubijenog člana porodice po jedno. Tu je i spomen-ploča. Svojim unucima priča da su poginuli stradali od posledica trovanja dimom, jer je i sama pomisao da neko strada u požaru, za decu suviše strašno.

Porodica Genč danas još uvek živi u Zolingenu, u jednoj prometnoj ulici. Njihova nova kuća koju su kupili od novca koji im je isplatilo osiguranje i od donacija, ograđena je metalnom ogradom na kojoj su postavljene i video-kamere. U slučaju požara, prozori na kući automatski se otvaraju. Inače, odštetu ili novac za bol i patnju od počinilaca nisu nikada dobili.

Uprkos svemu tome, kako kažu, često su morali da slušaju kako neki kažu da „žive u kući sa bazenom“. „Sve su to naklapanja. Nama luksuz nije važan. Meni je važno poštovanje“, kaže Mevlude.

Pet stabala kestena na mestu gde je nekada stajala kuća porodice

Pet stabala kestena na mestu gde je nekada stajala kuća porodice

Poziv na pomirenje

Mevlude Genč kaže da joj njena vera daje snagu i da je, prema njenom mišljenju, miran suživot najveće dobro koje čovek može da ima. To je, dodaje, naučila u džamiji – da su svi ljudi isti, bez obzira na njihovo poreklo i versku pripadnost. U Nemačkoj vlada zakon i ona ima, kaže, veliko poverenje u državu. „Počinioci su odležali svoju zasluženu kaznu, a o svemu drugom odlučivaće Bog“, kaže Mevlude. Dodaje da ne prati suđenje Nacionalsocijalističkom podzemlju, jer je ono isuviše emocionalno pogađa. Njen suprug Dumus i sin, dok ona govori, sede pored nje i ćute. Mevlude apeluje na komšije da neguju međusobne dobre odnose.

Međutim, sve do danas, ona odbija da govori nemački. Kada je stigla u Nemačku, bilo je to u vreme kada nije bilo važno naučiti taj jezik. Vlasti su polazile od toga da će se „gastarbajteri“ ionako jednog dana vratiti u domovinu. Čak ni njen sin ne govori tečno taj jezik, kada kaže da on i njegova deca prevode razgovore između Mevlude i Nemaca.

Spomenik u Zolingenu koji podseća na atentat iz 1993. godine

Spomenik u Zolingenu koji podseća na atentat iz 1993. godine

Ta 70-godišnjakinja sporazumeva se gestovima i kaže da nade polaže u treću generaciju useljenika. U tome joj podršku pruža i portparol grada Zolingena Luc Peters: „Napraviti smo majice povodom 20-te godišnjice napada sa tekstom: 'Postanimo prijatelji' (Laßt uns Freunde sein)“, kaže Peters i dodaje da kada je unuka Mevlude Genč to videla, odmah je primetila grešku: „Reč 'lasst' se ne piše sa 'ß', već sa dvostrukim 's' – Lasst uns Freunde sein!“.

Prilikom spominjanja imena njene unuke Mevlude Genč se osmehuje. Njena deca i deca njene dece i danas žive u Zolingenu. I to je razlog zašto je taj grad, uprkos svemu, danas i njena domovina.

Autorke: Karin Jeger / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković