Popravljaju li se u Kini uslovi rada?

Nedavno je jedna nezavisna organizacija „China Labour Bulletin“ istraživanjem u više od desetak fabrika došlo do suprotnog zaključka. „China Labour Bulletin“ sa sedištem u Hongkongu ima za cilj da štiti i unapredjuje prava i interese radnika u Kini. Prema mišljenju predstavnika „China Labour Bulletin“ Kaja Čongua, primećuje se potpuno drugačiji rasplet:

„U nedostatku radne snage u tekstilnoj industriji i proizvodnji igračaka, angažuje se sve više dece. Ta deca primaju najniže zarade. Ona nemaju ni hrabrosti ni snage da se brane. Još jedan razlog povećanju broja dece radnika leži u siromaštvu u mnogim porodicama, koje svoju decu ne mogu da pošsalju u školu“.

Kaj Konguo uopšte ne sumnja će da bi u slučaju mogućeg trgovinskog rata izmedju Kine na jednoj strani i EU i Amerike na drugoj, kineski tekstilci bili ti koji bi zapravo bili gubitnici. Kada bi Kina carinu na izvoz tekstila uvela ili povećala ili uvela neke druge mere, onda bi proizvodjači i izvoznici novonastalim troškovima opteretili proizvodnju.

A to znači da bi plate radnika nastavile da se smanjuju ili bi radno vreme bilo produženo ili i jedno i drugo.

Radnici u ovoj branši već moraju da prihvate duže radno vreme kao i veće radno opterećenje. Prema istraživanju „China Labour Bulletin“ prosečna mesečna zarada jednog tekstilnog radnika u Kini iznosi 50-60 evra. Za jedan proizveden komad odeće koji bi na evropskom tržištu koštao 30-40 evra, radnik u tekstilnoj industriji ne dobije čak ni jedan evro. Uslovi rada su, navodi Kaj posebno loši u privatnim preduzećima za proizvodnju tekstila i igracaka koje drže gradjani Tajvana i Hongkonga.

„Zaposleni radnici tamo nemaju nikakvo socijalno osiguranje. Žene nemaju pravo na porodiljsko odsustvo. Za praznike radnici dobijaju slobodno ali ne i dnevnice. Mnoge fabrike su nalik zatvoru: posetiocima ulaz nije dozvoljen, novinare ne treba ni pominjati. Preduzeća od svojih radnika zahtevaju i da im se predaju lična dokumenta. Takodje im sa po nekoliko meseci zakašnjenja ne isplaćuju zaradu, kako bi eventualno sprečili odlazak radnika kod drugih poslodavaca”.

Odgovorni političari na lokalnom nivou ne samo da okreću glavu od ovog problema, već su i na strain takvih preduzeća. Do sada u Kini nisu bili dozvoljeni nezavisni sindikati a svekineski sindikat koji zavisi od vlade nema nikakvog uticaja. Kaj navodi jedan primer:

“Grad Donguan u provinciji Guangdong poznat je po teškim uslovima rada. Tamo živi i radi nekoliko miliona doseljenika. Zahtev sindikata radnika od gradske vlade da se uvećaju minimalna primanja je odbijen. U Kini se povećanje stranih investicija doživljava kao važan kriterijum u oceni rada lokalnih vlasti. Zato ovdašnji političari niskim platama i zabranom štrajkova pokušavaju da privuku strane investitore“.