Pomoć za žene u nevolji

SOS telefon ipak ne može da zameni bezbedna pribežišta kao što su sigurne ženske kuće. „Žene stižu u sigurne kuće na različite načine“, kaže Elza Blek za DW. „Nekada su susedi čuli kako muškarac zlostavlja ženu i pozvali policiju. Tada radnici iz obezbeđenja odvode ženu u neku od sigurnih kuća, čije se adrese drže u tajnosti. Ali ponekad žena, posle boravka u bolnici, usled fizičkog ili psihičkog nasilja, stiže u žensku kuću. Takođe neko iz obdaništa može da uspostavi kontakt, jer je vaspitačica primetila da je neko dete potpuno uznemireno ili čak i samo povređeno. Takođe, žene u nevolji do sigurnih kuća dolaze i preko škola, advokatskih kancelarija i lekarskih ordinacija.“

Sigurnost i savet

Elza već 25 godina radi u bonskom udruženju „Žene pomažu ženama“ koje ima centralu za savetovanje i jednu sigurnu kuću. Ženska kuća sa 22 kreveta nalazi se na mestu koje je poznato samo zaposlenima i žrtvama nasilja. Za žene koje traže pribežište, anonimnost je od životnog značaja. Neke od njih su upravo pobegle od bolesno ljubomornog supruga ili oca koji smatra da njegova ćerka živi nemoralno. Žene mogu tamo da se usele sa decom i ostanu koliko je neophodno.

Fizičko nasilje nije jedini problem, kaže Elza Blek: „Žena ne mora da dođe kod nas sa modrim okom. Dovoljno je da joj muškarac naređuje, da je guši, sprečava da pohađa kurseve jezika ili da je uvek kontroliše. I to je oblik psihičkog nasilja.“

Potpuna zaštita nemoguća

Nemačka ministarka za pitanja porodice Kristina Šreder, članica vladajućih demohrišćana, predstavila je u Berlinu (6.3.) novi SOS telefon. Žene, žrtve kućnog ili seksualnog nasilja mogu od sada da zatraže pomoć 24 sata. Ipak, takva pomoć ne može da zameni ljudski kontakt i sigurne ženske kuće, kaže Elza Blek: „Telefonski savet nikada ne može da zameni kuću u kojoj se čovek oseća sigurnim, u kojoj žena, kada je ugrožena, može da dođe zajedno sa svojom decom i gde može mirno da spava“.

Ipak, sigurni kosmos, koji žene polako u ženskoj kući grade, ima granice. Izvan četiri zida, sreća lako izmiče. Na pitanje šta joj je najteže palo tokom 25 godina rada Elza Blek, ne mora dugo da razmišlja: „Otkako ovde radim, tri žene su ubijene od strane njihovih supruga. To se nije desilo u ženskoj kući, već napolju, ali to se desilo u periodu dok su stanovale kod nas. I mi nismo mogli da ih zaštitimo“.

Novi život?

Elza Blek ipak ne želi da stavlja u prvi plan negativne primere, jer, kako kaže, ima i dosta toga pozitivnog: „Kada deca kod nas provedu nekoliko meseci, ona primećuju da više ne moraju da se plaše. Zaista je prava radost videti decu kako se polako otvaraju, i u potpuno drugačijem stanju ponovo napuštaju žensku kuću“.

Ta promena se dešava i kod odraslih: „Ovde žive ljudi koji su doživeli nešto loše, ali koji kada primete da više nema loših iskustava, počinju drugačije da gledaju na život“.

Autorke: Karla Blajker / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković