Poljske atomske ambicije

Na dan kada je „žuta kiša“ počela da pada sa neba u Istočnoj Evropi, Taoteuz Pastuzijak radio je u svojoj maloj bašti. Primetio je neobično žute pahulje koje su se polako gomilale na travi, ali to ga nije preterano uznemirilo. Nastavio je dalje sa svojim poslom. Bila je to 1986. godina kada je u više od hiljadu kilometara udaljenom Černobilju došlo do eksplozije u nuklearnoj elektrani. Pastuzijak tada nije znao da se iznad Evrope širi radioaktivni oblak, koji je polako stizao i nad njegovu baštu. Prošlo je još pet dana pre nego što je saznao da se „nešto dogodilo u Černobilju“. Ali tada je, kako Pastuzijak kaže, već bilo prekasno.

Bilo je prekasno zato što je radioaktivna kiša koja se preko Ukrajine širila Evropom već našla put do njegovog krvotoka. Tih pet dana bilo je dovoljno da se njegova krv otruje i da se uništi veliki broj belih krvnih zrnaca koja se bore protiv infekcija i virusa. Tokom zime on skoro i da ne izlazi iz kuće. Boji se prehlade od koje njegovo telo skoro da ne može da se zaštiti. Jednom mu je njegov doktor dao lek uz reči: „Ovo je najjači lek koji postoji u Poljskoj. Ako ti on ne može pomoći, nema ti spasa.“

Povratak nuklearne energije

Pastuzijak sleže ramenima. Pre 15 godina se taj bivši pomorski oficir preselio u Kopalino, mali grad na moru u severnoj Poljskoj. Sazidao je kuću i pored nje stan koji iznajmljuje turistima. Međutim, jednog dana „otrov“ se vratio po njega. Prošlog novembra sazvan je sastanak na kojem je lokalnim stanovnicima objavljeno da poljska vlada kao jedno od tri moguća mesta za izgradnju nuklearne elektrane razmatra prirodni rezervat koji se graniči sa Kopalinom. Prvi radovi trebalo je da otpočnu za nekoliko meseci.

Poljska skoro u potpunosti zavisi od uglja: više od 90 odsto energije proizvodi se od tog energenta. Mnoge termoelektrane su zastarele i prilikom sagorevanja ispušta se velika količina gasova koji izazivaju efekat „staklene bašte“. Plan je da do 2030. godine dva reaktora proizvode 12 odsto energije neophodne Poljskoj i da se na taj način znatno smanji upotreba uglja. To je, inače, već drugi nuklearni program u Poljskoj. Izgradnja prvog reaktora prekinuta je nakon katastrofe u Černobilju, a trenutno napušteno gradilište u Čarnovecu takođe se razmatra kao potencijalno mesto za izgradnju reaktora.

Strah oko rezervata prirode

Nedaleko od Pastuzijakove kuće nalazi se Baltičko more. Veliki broj poljskih, ali i nemačkih turista provodi odmor u tom rezervatu prirode. Jedan mladi par sa korpama za piknik nestaje među drvećem u pravcu peščanih dina. One se, inače, svake godine povlače nekoliko centimetara ka unutrašnjosti.

„Kada vlasti ostvare svoje planove, ovo drveće će biti posečeno“, objašnjava Pastuzijak. Peskovito tlo prekriveno je panjevima od borova, a iza peščanih dina svetluca voda Baltičkog mora. Ona je hladna i savršena za reaktore. „Ovo je prirodni rezervat“, kaže Pastuzijak i uvređeno pita: „Koja druga evropska država bi gradila na području prirodnog rezervata?“

On ne čeka odgovor i kreće prema malom bungalovu skrivenom između dve susedne kuće. Bungalov bi bio skoro potpuno neprimetan da nema velikog znaka prikačenog na ogradi oko bungalova: iskrivljena lobanja, širom raširena usta i prazne oči – međunarodni simbol za atomsku energiju. Ispod znaka stoji crnim slovima: „Nie dla Atomu“ ili „Ljudi ovde ne žele atomsku energiju“, prevodi Pastuzijak.

Protesti protiv atomske energije

Taj znak nastao je u njegovoj dnevnoj sobi. Na zidovima te sobe nalaze se i mnogi predmeti i fotografije koji su uspomene na vreme provedeno na moru: jedna velika bela kitova kost pored koje se nalazi udica, a iznad svega slika koja prikazuje olujno more. Iz te sobe se šalje elektronska pošta, planiraju sledeće aktivnosti i stalno priča o sve većem strahu da je sve to uzalud.

„Vlasti uvek govore isto: nema razloga za brigu, sve će biti u redu“, kaže jedan inženjer koji tečno govori nemački. On je deset godina radio na jednom univerzitetu na severu Nemačke i trenutno koordiniše saradnju sa nemačkim aktivistima. Oni im pomažu sa dokumentacijom i ponekada prelaze granicu kako bi zajedno sa njima protestovali. Odlučio je da prećuti svoje ime. Supruga mu nije preterano oduševljena njegovim aktivizmom.

Neki ljudi koji žive u regionu nadaju se novim radnim mestima, otkriva on u razgovoru za Dojče vele. „Ali mnogi se boje da će nuklearna postrojenja učiniti našu zemlju bezvrednom i da će oterati turiste“.

Nuklearni lobisti

Poljska ambasada u Nemačkoj je jedna vila u predgrađu Berlina. U drvetom obloženoj sobi Arkadius Roman oprezno postavlja svoju zlatom optočenu šoljicu sa čajem na sto. Romanov zadatak je da objasni zašto su poljske vlasti, koje su odustale od svog prvog nuklearnog programa nakon katastrofe u Černobilju, sada odlučile da „ožive“ program. Nuklearni reaktori će, kako objašnjava taj diplomata, osigurati nova mesta i smanjiti zavisnost Poljske od uglja.

Roman kaže da veoma dobro može da razume strah ljudi. „Iskreno govoreći, i ja sam se u početku prepao kada sam saznao da će se graditi nuklearna elektrana blizu mesta gde živim“. Posebno nakon onoga što se dogodilo u Fukušimi.“

Roman je nakon nesreće u Fukušimi morao da radi prekovremeno kako bi odgovorio na sve žalbe koje su stizale. Susretao se s političarima, predstavnicima udruženja građana i stručnjacima za pitanja nuklearne energije. Krajem godine prešao je na novu poziciju u Varšavi i sigurno ga očekuje još mnogo prekovremenih sati rada: „2013. godine ćemo objaviti imena investitora i mesto izgradnje“, kaže on. Samo u toku protekle godine preko 30.000 pisama zabrinutih Nemaca stiglo je u poljsku ambasadu u Berlinu. Roman je svako od tih pisama prosledio dalje u Varšavu.

Nema cunamija na Baltičkom moru

Roman kaže da je demonizacija nuklearnih reaktora pogrešna: „U Japanu se dogodio cunami, ali ne postoji mogućnost da se to dogodi ovde. Na Baltičkom moru nema cunamija. Osim toga, koliko sam ja upućen, Rusi su u Černobilju sprovodili određene eksperimente.“ On naglašava da se na Baltičkom moru ne može dogoditi nova Fukušima.

Brojne evropske zemlje, uključujući i Nemačku, već godinama bez ikakvih problema koriste energiju koju proizvode nuklearni reaktori. „Svaka zemlja ima pravo da sama odabere na koje načine će proizvoditi energiju i to činimo mi sada“.

Podrazumeva se da će neki od izvora energije biti obnovljivi. Do 2030. godine bi jedna četvrtina energije trebalo da se proizvodi od vetra, sunca i iz biogasa. Ali Katarina Gucek iz ogranka „Grinpisa“ u Varšavi, smatra da to neće biti dovoljno. Ona je ubeđena da Poljska može biti potpuno nezavisna od bilo kog energenta i bez upotrebe atomske energije. Umesto potencijalno opasne nuklearne energije, vlast bi trebalo da se koncentriše na obnovljive izvore energije: „Jednostavno, previše su rizični“, upozorava Katarina Gucek.

Upravo su ti rizici zaslužni za mnoge Pastuzijakove neprospavane noći. On se boji da će njegova kuća i mali turistički biznis postati bezvredni i da svojoj ćerkici, koja je tek krenula u školu, neće moći da obezbedi lepu budućnost. I, naravno najveći od svih, je strah da će žuta kiša ponovo početi da pada.

Autorke: Naomi Konrad / Staša Nikodinović

Odg. urednica: Ivana Ivanović