Poljska ne zaboravlja svoje Jevreje

Najvidljiviji znak ponovnog otkrivanja jevrejske baštine predstavlja nedavno otvoreni Muzej istorije poljskih Jevreja u Varšavi. Na interne-strancama tog muzeja moguće je videti jedinstveni projekat: virtuelni Štetl (Schtetl).

Štetl – tako su istočnoevropski Jevreji zvali svoje gradske kvartove na jidišu. Muzej na sedam jezika predstavlja mnoge gradove i oživljava tragove jevrejskog života. To je prava riznica za istoričare, ali i za sve one koji su u potrazi za svojim porodičnim korenima. „Često nam se javljaju ljudi iz Nemačke koji ne govore poljski ili hebrejski. Za njih su ponude na drugim jezicima od pomoći“, kaže Zbignjev Stępinski, zamenik direktora Muzeja istorije Jevreja u Poljskoj.

Pre Drugog svetskog rata u Poljskoj je postojalo 1.500 Štetlova sa živim jevrejskim zajednicama, koje su imale svoje nadležnosti i školske sisteme. Kataržina Vajntraub, novinarka iz Berlina, istraživala je istoriju poljskih Štetlova i o tome napisala knjigu. „Većina Jevreja živela je u velikim grupama, pre svega iz verskih razloga. Stolećima su stvarali jedinstvenu kulturu“, kaže ona.

Talas emigracije

Čmilnik (Chmielnik) u jugoistočnoj Poljskoj nekada je bio tipični Štetl. Pre Drugog svetskog rata, 80 odsto od 12.000 stanovnika bili su Jevreji. Sa holokaustom je Čmilnik izgubio takav identitet. Godine 1942. došli su Nemci i odveli Jevreje u geto u Sandomirc. „Možete da zamislite šta se dogodilo sa gradom koji je u samo dva dana izgubio 80 odsto stanovništva“, kaže Kataržina Vajntraub. Od toga se Čmilnik nije oporavio ni dan-danas. Pogotovo zato jer je ta tragedija decenijama bila tabu.

Nakon rata, većina od gotovo 200.000 onih koji su preživjeli holokaust vratili su se u Poljsku. Mnogi su se iselili odmah nakon 1945. jer je antisemitizam među poljskim stanovništvom bio jasno vidljiv. Poslednji veliki talas emigracije val dogodio se 1968. Nakon jedne anti-jevrejske kampanje komunističke vlade, oko 30.000 poljskih Jevreja napustilo je zemlju.

Istorija antisemitizma

Početkom devedesetih godina, odmah nakon pada komunizma, u Poljskoj je započela javna debata o istoriji. Osim o antisemitizmu, počelo je da se govori i o jevrejskoj baštini poljskih gradova i njihovom izgubljenom identitetu. To se dogodilo i u malom Čmilniku, gde su želeli da saznaju što više o istoriji. Tamo je danas jevrejska kultura ponovo prisutna u obliku Dana Jevreja, na koje svake godine dolazi hiljade gostiju iz zemlje i inostranstva.

Bogdan Bijałek iz Kjelcea, glavnog grada pokrajine Svetokriško vojvodstvo u kojoj se nalazi Čmilnik, smatra da takvi događaji malo podstiču priče o istoriji. U svom gradu Bijałek se već više od 20 godina bavi istorijom. Kjelce je poznato kao mesto u kojem se dogodio strašan progon Jevreja nedugo nakon završetka Drugog svetskog rata. Jednog julskog dana 1946. ubijeno je 42 ljudi, stotine ih je ranjeno. Devet počinilaca osuđeno je na smrt, ali tek nakon nekoliko decenija ćutanja.

Kršenje tabua

Kada je Bogdan Bijałek početkom 1990-ih godina počeo da o tome govori, suočio se sa snažnim otporom. Taj psiholog i novinar nekada je vodio lokalne novine „Gazeta viboršča“ (Gazeta Wyborcza). Ono što je objavljeno o bolnoj poljsko-jevrejskoj istoriji, do tada nije moglo nigde da se pročita. On je pokrenuo raspravu.

Bijałek i njegova redakcija dobijali su preteća pisma, ali su nastavljali dalje. To se isplatilo, smatra Bijałek nakon toliko godina i kaže da je kultura sećanja danas čvrsto ukorenjena u javnu svest grada – postoje fondacije, spomenici, razmena mladih sa Izraelom i jevrejsko-hrišćanski susreti. Ipak, za „oživljavanje“ jevrejskog života bilo je prekasno, smatra on, jer za to nedostaje ono najvažnije: Jevreji koji žele da žive svoju tradiciju. „Postoji samo nekoliko osoba koje danas žive u Kjelcu, ali oni tradiciju ne smatraju važnom. Ta kulturna baština zauvek je izgubljena“, kaže on.

Više tradicije u velikim gradovima

Ta kulturna baština bolje se vidi u velikim gradovima, gde jevrejske zajednice ponovo rastu. Na primer u Varšavi. Zbignjev Stępinski iz Muzeja jevrejske istorije u Poljskoj kaže da je sve više ljudi koji prihvaćaju jevrejsku veru i angažuju se u zajednicama. „Oni idu u sinagoge, njihova deca idu u jevrejske škole, uče jidiš i hebrejski. Vidi se da se tradicije ponovo razvijaju i neguju“, kaže Stępinski.

Njegov muzej pritom ima važno simboličko značenje. On se nalazi na velikom trgu u radničkoj četvrti Muranov. Pre Drugog svetskog rata tu je postojala jevrejska četvrt sa 350.000 stanovnika. Nacisti su 1940. tu stvorili geto. Nakon zatvaranja geta posle ustanka 1943, taj okrug ličio je na pustinju. Pedesetih su komunisti tamo započeli izgradnju stambenog naselja. Decenijama su postojala samo dva mesta koja su podsećala na jevrejsku istoriju: spomenik pobunjenicima u varšavskom getu i centar iz kojeg su nekada ljudi bili deportovani u nacističke logore. Danas je istorija tih četvrti postala opipljivija: postoje spomenici, šetališta, jevrejske knjižare, sinagoga, i pre svega, muzej.

Na to je nekolicina onih koji su preživeli holokaust dugo čekala. I Kristina Budnicka, koja stanuje u neposrednoj blizini zgrade muzeja. Njoj je drago zbog toga što muzej ne sužava istoriju Jevreja samo na period holokausta. U njemu je predstavljena njihova hiljadugodišnja tradicija.

„Dobro je da mladi konačno mogu da nauče koliko su tokom vekova usko bile povezane jevrejska i poljska kultura. Danas retko ko zna koliko je mnogo važnih poljskih ličnosti – pesnika, kompozitora, naučnika – bilo Jevreja“, kaže ona. Budnicka i mnogi drugi želeli bi da zajedničku istoriju ponovno ukorene u svest društva.

Autorke: Rosalija Romaniec / Tihana Lohinski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković