Politička zloupotreba zločina
10. april 2018.
Strah je, kažu, loš savetodavac. Možda je baš zbog toga strahom tako jednostavno uticati na politiku. Pre svega strahom od terorističkih napada. Tragičan događaj u Minsteru pokazao je da politički može da se instrumentalizuje i krvoproliće koji je počinila psihički obolela osoba, a da se pritom nije radilo o terorističkom napadu.
Kao prvo, za porodice žrtava koje je Jens R. uletevši kombijem u masu odveo u smrt, ne svejedno je da li su njihovi najbliži izgubili život u nesreći, napadu ili tragičnom činu jednog samoubilački nastrojenog čovjeka.
Potreba za pažnjom
Tužno je takođe i to što za politiku to predstavlja veliku razliku: da li je neki napad bio vođen nekakvim ideološkim programom, da li je njime u javnost mogla da se katapultira neka opskurna teroristička grupa? Ako je reč o napadu, politika tada prelazi u krizni modus. Kritike se upućuju policiji i snagama bezbednosti. Vrlo brzo nakon toga, zahtevalo bi se više sredstava za snage bezbednosti, ali i stroži zakoni. Takođe, isto tako brzo, generalna sumnja bacali bi se na čitave grupe naroda, na primer na strance na i muslimane.
Kada neko ciljano uleti u masu ljudi, kao što je to bilo u Nici u julu 2016, u decembru iste godine u Berlinu i u aprilu 2017. u Londonu, onda nije čudo što se ljudi odmah prisete napada koje izvode islamisti. A upravo tako je bilo i u subotu u Minsteru.
„Rajniše post“ je na svom internet-portalu u 16:15 napisao „Napad u Minsteru – troje mrtvih“. Bio je to jedan od prvih medijskih izveštaja o tome događaju. Samo pet minuta ranije o događaju je kratko obavestila agencija dpa, a tek u 16:29 imala je o tome prvu vest. Ona je bila formulisana veoma pažljivo i bez upotrebe reči tipa terorizam ili napad.
Suviše brzi rituali
A kada je reč o politici, brzo se pribegne nažalost uvežbanim ritualima: predsjednik, kancelarka i više ministara izrazili su „šok i nevericu“ – i to u trenutku kada se još uvek skoro ništa nije znalo o počiniocu. Neka saobraćajna nesreća sa istim tragičnim bilansom sigurno ne bi izazvala ni približno toliko pažnje.
Desničarsko populistička poslanica Alternative za Nemačku (AFD) u Bundestagu Beatriks fon Štorh ekstremno je brzo reagovala i u 16:39 da iza tog napada može da stoji samo neki migrant. I krivicu prebacila na kancelarku Angelu Merkel zbog njene izbegličke politike.
- pročitajte još: Jens R, misteriozni napadač iz Minstera
Kada se nešto pre 19 časova ispostavilo da iza napada kombijem na masu u centru Minstera ne stoji radikalizovani musliman, već 48-godišnji psihički oboleli Nemac za kojeg nije moglo da se utvrdi da ima bilo kakve veze sa ekstremističkim grupama, bilo religioznim bilo političkim, kod mnogih političara, ali i predstavnika medija osetilo se olakšanje.
I Erdogan huška
Specijalna emisija javnog servisa ARD, najavljena na brzinu za to veče, ponovo je otkazana – bez objašnjenja zbog čega. Ali daleko od toga da je politička diskusija time okončana, a pogotovo ne politička instrumentalizacija drame.
U tome je naročito upadljiv bio turski predsednik Erdogan. On je svom francuskom kolegi Markronu uputio očiglednu aluziju na napad u Minsteru: „Vidite li šta rade teroristi po Nemačkoj? Isto to će da se dogodi i u Francuskoj. Tonućete, sve dok Zapad bude hranio ovakve teroriste“, izjavio je turski predsednik u subotu.
Razlog za taj Erdoganov napad jeste to što je Makron nedavno primio predstavnike kurdskih paravojnih organizacija (YPG), a u subotu su Kurdi demonstrirali u Minsteru protiv toga što Turska vodi rat na severu Sirije. Ankara pak krivicu prebacuje na „uobičajeno sumnjive“ – Kurde.
Bez pijeteta prema žrtvama
Ali i u Nemačkoj se situacija dobrano podgrejala. Čak i kada je bilo jasno da se u Minsteru ne radi o terorističkom napadu, političarka AfD Fon Štorh besnela je na Tviteru i dalje, i govorila o onima koji „oponašaju islamističke teroriste“. Otrovni napadi AfD-a i njihovih protivnika ušli su u drugu rundu. Bez pijeteta prema žrtvama.
I predsedavajući Centralnom savetu muslimana u Nemačkoj jednim tvitom preuzeo je ulogu žrtve. Ajman Mazjek požalio se na „dvostruke standarde“ u diskusiji o terorizmu: ako je napadač Nemac onda se o njemu govori kao o psihičkom bolesniku, muslimanski napadači se pak karakterišu kao teroristi. Mazjeku su protivrečili time da se desničarski teroristički napadi i tretiraju kao terorizam.
Za to vreme građani Minstera bili su za primjer: sačuvali su mir, pružili pomoć i utehu. Ipak, ostaje utisak da su emocije povezane sa strahom i terorizmom snaga koju mnogi žele da iskoriste za sopstvene ciljeve.