Pola veka Pozorišnih susreta u Berlinu | Mozaik | DW | 08.05.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Pola veka Pozorišnih susreta u Berlinu

Ove godine Pozorišni susreti u Berlinu slave pola veka svog postojanja. Reč je o festivalu na koji se svake godine poziva deset najznačajnijih pozorišnih produkcija sa nemačkoga govornog područja.

Sedam uglednih pozorišnih kritičarki i kritičara poslednjih meseci je odgledalo čak 423 predstave u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Oko njih su žučno raspravljali, prepirali se i konačno izabrali deset komada. I to onih deset za koje su smatrali da su vredni 50. rođendana Pozorišnih susreta (3.5. - 20.5.) u Berlinu, festivala koji svake godine želi da pokaže ono najznačajnije što se odigralo na pozorišnim scenama nemačkog govornog područja. Na kraju su se odlučili uglavnom za velike kuće, različite forme i mnogo klasika – Brehta, Faladu, Gerharda Hauptmana. S jednim klasikom su susreti i otvoreni - sa Euripidovom „Medejom“, u režiji Mihaela Talhajmera i izvođenju Frankfurtskog gradskoga pozorišta.

Od Jelinek do Tolstoja

U Berlinu gostuju čak dve predstave minhenskog Kamernog pozorišta – „Orfej silazi“ Tenesija Vilijamsa, opet jedan klasik, i komad koji je Elfride Jelinek napisala povodom 100. godišnjice tog minhenskog pozorišta: „Ulica. Grad. Napad.“ U njemu se ta nobelovka bavi bogatstvom i potrošačkim ludilom Minhena. Na domaćem terenu igra berlinsko pozorišta Folksbine, na Trgu Roze Luksemburg sa predstavom „Murmel, Murmel“ Ditera Rota, u režiji Herberta Friča. Iz Kelna stižu Hauptmanovi „Pacovi“ u režiji Karin Henkel i „Noćno putovanje“ (u koprodukciji sa „Fifty Nine Production“ iz Londona) Friderike Majrecker u režiji Kejti Mičel. Iz Hamburga pozorište „Talija“ sa adaptacijom Faladinog romana „Svako umire sam“, u režiji Luka Persevala, a s druge strane, iz Lajpciga, još je jedan klasik prenet na pozornicu: „Rat i mir“, u režiji Sebastijana Hartmana.

U posetu Berlinu iz Švajcarske ovog proleća dolaze dve produkcije – obe iz Ciriha: Brehtova „Sveta Ivana klanica“, u režiji Sebastijana Baumgartena i „Disabled Theater“ poznatog francuskog koreografa Žeroma Bela. Ono što upada u oči jeste da među deset odabranih nema ni jedne predstave iz Austrije.

Flaša šampanjca na pustom ostrvu

Pozorišni susreti pomalo liče na generacijske susrete, napisao je u svom predgovoru Tomas Oberender, direktor Berlinskih svečanosti, pod čijim okriljem se taj pozorišni festival i održava: „Reč je o festivalu za publiku, konferenciji za učitelje, susretu stručnjaka i 'sajmu taštine'.“ Na njih, po pravilu, dolaze najbolje produkcije, iako članovi žirija imaju zadatak, ne da dovedu najbolje, već „najzapaženije i pažnje najvrednije“ predstave sezone. Ne zna se baš šta to tačno znači, pa se zbog toga onda o tome uvek rado nadugačko i naširoko raspravlja.

A na Pozorišnim susretima u Berlinu, koji su osnovani 1964, se i inače mnogo raspravlja. Vremena u kojima je festival osnovan bila su teška: Nemačka je bila podeljena, kroz grad je prolazio zid. Postojala je opasnost da Zapadni Berlin postane kulturna provincija. Pozorišni susreti sa nezavisnim žirijem donosili su u odsečeni grad malo kosmopolitskog duha. „Bilo je to“, seća se poznati redatelj Klaus Pajman, „kao da sedite na pustom ostrvu i odjednom dođe brod koji vam donese flašu šampanjca.“

Rekorder Cadek

Scena iz komada „Ulica. Grad. Napad.“ Elfride Jelinek

Scena iz komada „Ulica. Grad. Napad.“ Elfride Jelinek

Pajman (75), danas umetnički direktor pozorišta „Berlinsk ansambl“, može da se pohvali da su njegove predstave 17 puta pozivane na Pozorišne susrete. Toliko je bio pozivan samo još Peter Štajn, a usamljeni rekord drži preminuli Peter Cadek, velika rediteljska legenda, koji je potpisao čak 21 predstavu pozvanu na „sastanak najboljih“ u Berlinu. Pajman je pun reči hvale za taj berlinski festival. On mu je, kaže, sa svakim pozivom donosi i bolje uslove za rad, bolje glumce, veći budžet... Ali Susreti se s vremenom nisu razvili samo u odskočnu dasku za reditelje i glumce, već i u ogledalo pozorišne scene na nemačkom govornom području.

Žiriju (koji se menja) je, naime, uspelo da „ulovi“ sve bitne smernice razvoja pozorišta na tom području – od rediteljskoga pozorišta Klausa Pajmana i Petera Štajna, koji je obeležio scenu u 1970-im i 1980-im godinama, preko krvi i gole kože na pozornici, glasnih horova i nežnog, plesnog pozorišta, do video-umetnosti na daskama koje život znače, velikih međunarodnih koprodukcija i rada malih pozorišnih grupa.

Mnogo toga se u pet decenija Pozorišnih susreta menjalo, ali jedno je (uz sitne izuzetke) ostalo konstanta: broj pozvanih predstava je bio i ostao okruglih 10.

Autorke: Silke Bartlik / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković