Podsmešljivo o „Gorbačomaniji“ u Nemačkoj?

Povodom dvadesete godišnjice pada Berlinskog zida list Velt piše o doprinosu Mihaila Gorbačova ujedinjenju Nemačke:

1989. godine mnogo se i pomalo podsmešljivo govorilo o „Gorbačomaniji“ u Nemačkoj. Međutim, Nemci su osetili gde je počela promena i gde je prvo došlo do popuštanja. Začetnici tog popuštanja nisu bili ni Ronald Regan, niti Džordž Buš, Fransoa Miteran ili Helmut Kol. Oni su svi doprineli tome da Gorbačova nisu srušili njegovi protivnici. Ali, oni nisu zaslužni za pad Berlinskog zida – to je zasluga Gorbačova. On je neutralisao istočnonemačku komunističku partiju i službu državne bezbednosti, kao i ekstremiste u Poljskoj. On je držao na uzdi sovjetski vojni aparat, jer su mnogi oficiri bili spremni da slede druga naređenja, a ne ona da ostanu po strani…

Danas se ponekad tvrdi da nije imao drugi izbor i da je morao da se povinuje genijalnom planu Zapada. To je mit. Sovjetski Savez je svojevoljno počeo da popušta stegnutu pesnicu i to je bio početak. Zapad je odjednom ponovo dobio vazduh – upravo u trenutku kada je većina političara u Bonu bila spremna da zauvek prihvati podelu (zemlje). Nema sumnje da bi bez Helmuta Kola i Džordža Buša nemačko ujedinjenje propalo u problematičnoj prvoj polovini 1990. godine. Ali, bez njihovog partnera Mihaila Gorbačova to ujedinjenje ostalo bi samo san“, piše berlinski „Velt“.

Handelsblat se bavi širim značajem pada Berlinskog zida:

Mi u Nemačkoj na drugačiji način obeležavamo sudbonosnu 1989. godinu od Mađarske, Poljske ili Češke. Za nas je pad Berlinskog zida pre 20 godina pre svega simbol otvaranja puta ka ujedinjenju zemlje. Nacionalno pitanje je u prvom planu, promena društvenog sistema u senci. To je legitimno i svakako ne pruža razloge za zabrinutost. Ipak, u tome se krije i latentna opasnost da se nemačka revolucija izdvoji iz istorijskog konteksta širokog narodnog pokreta protiv komunizma i neslobode“, piše „Handelsblat“.

List Majn-Post piše o nemačkoj državi dve decenije posle pada zida:

Pad zida nije samo otvorio put nemačkom ujedinjenju, nego je sa njim srušena i ideologija realnog socijalizma. Dvadeset godina kasnije jedna britanska anketa pokazala je široko rasprostranjeno nezadovoljstvo kapitalizmom u 27 zemalja sveta. Dvadeset godina kasnije ovde u Nemačkoj vodi se rasprava da li je potrebno više ili manje socijalne sigurnosti. Naime, naša država blagostanja odavno ne pomaže više samo onima kojima je zaista pomoć potrebna. Država poreski novac deli na osnovu mreže propisa i poreskih i zdravstvenih zakona tako da ga dobijaju i viši slojevi. Tako je pojedinac u sve većoj meri zavistan od socijalne države – političari i država postaju tutori. U Nemačkoj je i dalje mnogo ljudi koji bi morali da zasuču rukave. Ali, ako im država polovinu prihoda uzme na ime poreza i doprinosa, kada gotovo više nema razlike između minimalne zarade i socijalne pomoći smanjuje se broj onih koji radije žive od sopstvenih deset prstiju nego od državnih transfera“, piše „Majn-post“.

I Berliner cajtung se bavi današnjim prilikama u svetlu prevazilaženja podele zemlje i povodom izjave ministra saobraćaja Petera Ramsauera da sada sledi „obnova zapada“, odnosno njegove infrastrukture, piše:

Demagoški je tvrditi da je siromaštvo (mnogih) zapadnonemačkih gradova posledica obnove istoka i izdvajanja za fond solidarnosti. To siromaštvo pre je povezano sa ekonomskim nazadovanjem pojedinih regiona i posledicama pogrešne poreske politike koja je finansijski ugušila mnoge komune. Ramsauerova CSU, insistirajući na smanjivanju poreza, učestvuje u daljem gušenju gradova i komuna koji će ostati bez dela poreskih prihoda. Ali, to za Petera Ramsauera uopšte nije tema za razgovor. Njemu je do suprotstavljanja istoka zapadu (Nemačke)“, piše „Berliner cajtung“.

priredio Nenad Briski

odg. urednik: N. Jakovljević