Pobeći iz "domovine" i zatražiti azil dugotrajan je i rizičan proces
9. oktobar 2007.
«Na početku je bilo veoma teško. Mi smo bili u stalnom strahu. Svako pismo koje je smo dobili otvarano je sa strahom, jer mi nismo znali šta će se desiti.»
Jildiz Kurter govori o strahu od proterivanja. Pr 15 godina sa porodicom je izbegla iz Turske. Kurteršovi su jermenski hrišćani koji su progonjeni zbog svoje vere.
«Da to je tako Hrišćani i njihova religija se ne tolerišu. Nama je uvek bilo teško u školi da se družimo sa drugima, jer nismo hteli da dozvolimo da nas prisile da predjemo u njihovu veru.»
Od 1992 Jildiz i njena porodica žive u blizini Gisena. Ured za strance odbio je njihov zahtev za azil. Oni su uvek dobijali Duldung, sa pravom na ograničeni boravak od šest meseci. Pre pet godina bili bi proterani da nastavnici u školi nisu organizovali peticiju koja je omogućila ostanak porodice.Jildiz sada studira. Njen zahtev za studentsku stipendiju je odbijen zbog njenog prava na boravak.
Posao je dobila tek nakon što je u novembru prošle godine zakon dozvolio da ljudima koji imaju ograničeno pravo boravka, status Duldung, u prevodu trpljenje.
Kada je došla u Nemačku Jildiz je morala da preda svoj turski pasoš. Pošto je dobila posao, vraćen joj je i pasoš koji ne važi od 1994. godine..
«Mogla sam da podnesem zahtev u Turskom konzulatu.Odgovor još nisam dobila.Ako mi pasoš bude produžen, tada ću nadam se moći da dobijem trajni boravak u Nemačkoj.»