Po hleb, mleko i novi pištolj | Politika | DW | 20.01.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Po hleb, mleko i novi pištolj

Američka država Njujork pooštrila je zakone za kupovinu oružja, ali nabavka oružja u Americi je još uvek dečja igra. Naša dopisnica iz SAD Kristina Bergman je jedino imala problema – sa gužvom u prodavnicama oružja!

„Uzmite onda glok, devet milimetara“, prijateljski me savetuje mladić koji stoji pored mene: „Njime možete pucati kroz zidove i vrata i kroz skoro sve. Donekle je stvar veličine vaše šake“, objašnjava dok proučava veličinu moje ispružene šake, „ali s glokom zapravo ne možete pogrešiti.“ Štaviše, poznato je da austrijski proizvođač Glok nudi i kompaktni, „ženski“ model pištolja koji koriste mnoge policije i vojske u svetu.

Mladić – procenjujem da je tek navršio dvadesetak godina – i ja stojimo u redu u jednoj trgovini oružja u saveznoj državi Virdžiniji. On pak želi da kupi sasvim određenu vrstu ručnog oružja i već je bio u prodavnici prošle sedmice. Ali mi objašnjava da su već onda „police s oružjem bile potpuno ispražnjene“.

Prodavnica južno od glavnog grada Vašingtona je otvorila svoja vrata tek pre dvadesetak minuta, ali tri prodavca jedva uspevaju da udovolje gužvi koja vlada. Statistički uzevši, devet od deset Amerikanca poseduju oružje i kupuje se sve više. Koliko oružja zaista nalazi novog vlasnika je zapravo nepoznanica – jer u mnogo slučajeva nisu potrebne baš nikakve formalnosti. Najjednostavnija mogućnost je neki od (brojnih) sajmova i prezentacija oružja. Tamo nema nikakvih provera niti pitanja. Svi trgovci i privatne osobe mogu nuditi vatreno oružje na prodaju.

Druga savezna država, drugi zakoni

Naravno, postoji i mogućnost kupovine preko interneta, ali meni, koja kupujem oružje prvi put, takva trgovina ne odgovara. Ko želi da poveri svoje lične podatke nekakvoj anonimnoj web-stranici? Kako bi barem malo bolje upoznala svet oružja, susrela sam se sa jednim poznanikom – nazvaću ga Džon jer svoje pravo ime ne želi da vidi u medijima. On je odrastao u mestašcu u Virdžiniji, a kako objašnjava, oružje je tamo spadalo u svakodnevicu: „Bilo mi je oko devet godina kad sam ispalio svoj prvi hitac“, kaže Džon.

USA Tauschaktion Waffen gegen Lebensmittelgutschein

Jedna akcija u Kaliforniji - vlasnici su vraćali oružje, a dobijali bonove za nabavku hrane

Sa 18 je kupio svoje prvo oružje, jednu vinčesterku. Danas ima više komada oružja, ali se barem trudi da se pri kupovini i prodaji drži svih formalnosti. To nije nužno, jer ko stanuje u toj Virdžiniji, može da proda nekom drugom stanovniku pušku ili pištolj kao da je reč o biciklu, bez ikakve provere ko je kupac i bez ikakvih papira. Ali Džon kaže: „Kada više nisam vlasnik nekog komada oružja, želim imati i papire o tome da više nisam odgovoran za njega.“ Jer ko zna, šta će novi vlasnik učiniti s tim pištoljem za deset godina?

Kada se, međutim kupuje u prodavnici, neophodna je provera. Ali ta provera – koja se po pravilu svodi tek na upit da li se kupac krivično proganja – traje veoma kratko i Džon nam objašnjava da obično već za sat ili dva možemo dobiti svoje oružje. Doduše, ne automatsko oružje, ali su dozvoljene i poluautomatske puške.

Prodavnici u pohode

Nekoliko dana kasnije sam odlučila da i sama probam. Doduše, ne u Virdžiniji nego u Merilendu gde sam zvanično prijavljena. Već u prvoj prodavnici koju sam tog jutra posetila vlada gužva. Smeštena je u tipičnom američkom trgovačkom centru, između restorana tajvanske kuhinje i prodavnice kućnih ljubimaca. Jedina razlika od susednih trgovina je da je prodavnica oružja zaštićena rešetkama i da je njen izlog zaštićen od pogleda.

Konačno dolazim na red i kažem da sam novinarka i da bih rado saznala, da li i kako mogu kupiti oružje. Prodavaču očito nije problem prodaja oružja – nego činjenica da sam novinarka pa zato mrmlja: „Hm, pričekajte da proverim da li smem govoriti s vama.“ Poslovođa prodavaonice u susednoj sobi se odlučio na siguran put: upućuje me na predstavnika za novinare. Ali on radi u drugoj podružnici i „na žalost“, nema vremena za mene.

Odlazim u drugu radnju nešto istočnije. I tamo vlada gužva, ali ovaj put odlučujem da ću radije prećutati da sam novinarka. „Šta mogu učiniti za vas?“, ljubazno pita prodavac. „Pre svega imam mnogo pitanja“, odgovaram. Prodavcu je odmah jasno: „Kupujete oružje po prvi put?“ Nakon potvrdnog odgovora, odmah me teši: „To nije nikakav problem, moj kolega će vam pomoći. Dolaze nam mnogi ljudi, muškarci i žene, koji po prvi put žele kupiti oružje.“

Amerikaner in einem Waffenladen

Dozvoljene i poluautomatske puške

Njegov kolega, koji upravo poslužuje gospođu srednjih godina, upućuje me na plakat obešen u trgovini: „Dakle, prvo morate posetiti ovu veb-stranicu i položiti tečaj. Na kraju ćete dobiti potvrdu koju ćete doneti i onda vam možemo prodati oružje.“ Ja pak upozoravam prodavača da doduše živim u Merilendu, ali da nisam Amerikanka: mogu li uprkos tome kupiti pištolj? „Imate li dozvolu boravka (Green Card)? Onda to nije nikakav problem“, objašnjava prodavac. Niko se ne ustručava da mi preporučuje oružje, mada je očigledno da nemam pojma kako se rukuje njim. Na kraju pitam i koliko će me sve to koštati i odgovor glasi: „Od 300 do 600 dolara.“

Do dozvole za 30 minuta uz internet

Kod kuće na računaru dolazim do internet stranice na kojoj policija te savezne države želi da uspostavi više bezbednosti među vlasnicima oružja u Merilendu. Na stranici me upozoravaju kako će „Sigurnosni tečaj iz vatrenog oružja“ potrajati tridesetak minuta i traži se moje ime, datum rođenja i broj moje (američke) vozačke dozvole. Na stranicama kroz koje me vode mi se objašnjava ponešto o različitim vrstama oružja, upozorava da držim oružje i municiju odvojeno i „po mogućnosti“ u sefu. Pitam se, koliko će mi onda trebati vremena da se pripremim za susret sa razbojnikom u skijaškoj maski koji će usred noći provaliti u moj stan, kako me se plaši na internet stranici prodavnice oružja.

Nakon pola sata sam doista gotova i kao dokaz mogu odštampati potvrdu. Deo toga moram poslati kancelariji policije – i nakon toga više nema nikakvih prepreka za kupovinu oružja. Trgovac bi trebalo još da proveri moju pozadinu i moje podatke pošalje policiji. Zapravo je tu najveći problem – ne zbog policije, nego zbog gužve: „U normalnim okolnostima, to traje najviše sedam dana“, objašnjavaju mi u prodavnici. „Ali su tamo u tolikom zaostatku da morate računati s dve ili čak tri sedmice.“

Na kraju dana se vraćam u Virdžiniju u kojoj sam tog jutra skoro sat vremena čekala na red zajedno s onim mladićem. Želim da znam, da li bi tamo postupak trajao kraće i brže. Trgovac objašnjava formalnosti: „Naravno da ovde možete kupiti pištolj, ali mi moramo poslati oružje trgovcu u državi gde ste prijavljeni kako bi ga tamo podigli i obavili formalnosti. Ali mi ovde imamo toliko posla, da to uopšte ne možemo učiniti. Žao mi je.“

Zahvaljujem se i napuštam trgovinu. Sada bih mogla opet otići u Merilend i izabrati pištolj kakav želim. Za dve ili tri nedelje bih mogla da ga odnesem kući. Ali ne mogu reći da se osećam posebno ugodno pri toj pomisli.

Autori: Kristina Bergman / Anđelko Šubić
Odg. urednik: Nemanja Rujević