Ples na sahrani

Četvrtak je veče, 20 časova. U baletskom studiju Feliksa Gricnera gore sveće. Muzika uz koju igra je tužna. I povod je tužan. Feliks Gricner igraće na sahrani jedne 50-godišnje žene koja je umrla od raka.

U jednostavnoj crnoj odeći Feliks Gricner lagano ide prema sredini studija. Pruža ruke, zahvata rukama po vazduhu, stiska šake i privlači ruke uz telo. Pogled usmerava na gore pa na dole, čučne i nežno miluje pod.

„U toj situaciji tuge postoje neki osnovni motivi. To je kao pokušaj držanja za nešto i kao kada morate od nečega da se rastanete. To je traženje, to je sećanje, možda na nežnost i bliskost. Postoje, dakle, takve osnovne teme koje se uvek pojavljuju u plesu.“

Ples pomaže u savladavanju tuge

Feliks Gricner se oslanja na klasični balet. Njegovi pokreti deluju elegantno, ali uzdržano. Smatra da snažna gestikulacija i tužbalice kao u afričkim crkvama nisu primerene trenutku, tim pre što povezivanje plesa sa žalošću u Nemačkoj nema tradiciju. Od osoba koje tuguju i danas se očekuje da se kontrolišu, da se ne prepuštaju osećanjima, a ples izaziva emocije koje su važne za savladavanje tuge, smatra Feliks Gricner. Osim toga, on povezuje osobe koje tuguju.

„To ume bude poseban doživljaj, to prepuštanje plesu, ali i osećanje povezanosti. Svi zajedno i svako za sebe. Ali niko ne mora da ispoljava svoja osećanja, niko ne mora da kaže: ja s tim ne izlazim na kraj. Neko se možda podseti na druge mrtve kad ja plešem, tako da se to doživljava vrlo lično, a opet i zajednički.“

Gestovi koje izražavaju bol i tugu, ali i spasenje i nadu u večni život, opšte su razumljivi. U završnici, ispruženim rukama koje pokazuju prema gore, Feliks Gricner uvek poveže smrt i život. Svoj nastup on zato ne naziva plesom smrti nego plesom života. Jer, on želi ožalošćenima da pruži nadu, da ih podstakne da svoj život prilagode novim okolnostima i da ga cene.

I telo treba osloboditi od tuge

Plesni pokreti mogu nekada da izraze mnogo više nego reči, kaže baletski igrač koji je diplomirao na istoriji umetnosti. Zato on nudi i kurseve sporta za ljude koji tuguju.

„Ljudi koji tuguju često su ukočeni, ne dišu duboko i kad s njima radim – kad im pokazujem vežbe disanja, jednostavne pokrete tela – onda disanje postaje dublje, telo se uspravlja, krvotok se popravlja, metabolizam bude podstaknut i čoveka zahvati sasvim drugačije raspoloženje, a da ne prestane da tuguje. On drugačije počinje da drugačije sagledava svet.“

Ni za Feliksa Gricnera nije uvek lako da se bavi temom smrti i tuge, ali ohrabruju ga većinom pozitivne reakcije na njegov ples.

„Najlepše što sam čuo jeste kada je jedna žena kojoj je umrla majka, rekla da je u mom plesu videla svoju majku. Čak je pretpostavila da sam ja njenu majku jako dobro poznavao. To mi je bilo jako drago.“

Feliksu Gricneru nije bilo teško da igra na sahrani stare žene koja je doživela 101 godinu i imala ispunjen život, ali pogreb za koji se sad priprema, daleko je teži. On očekuje veliku žalost rodbine i računa na njihovu nesposobnost da se s time nose. A upravo u takvoj situaciji ples može da pomogne.

„Ja sam kao igrač, neka vrsta medijuma i pokušavam da povežem to raspoloženje i osećanja. To sigurno neće biti lako.“

Autori: Sabine Damaške / Anto Janković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković