Pijačni dan u Varvarinu 1999. | Politika | DW | 20.03.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Pijačni dan u Varvarinu 1999.

Porodice avganistanskih civila pobijenih u napadu u Kunduzu pred bonskim sudom traže pravdu i odštete. Pred istim sudom tu pravdu i odštete nisu našle porodice žrtava iz Varvarina, nakon NATO-bombardovanja.

Gornji naslov je 30. jula 2001. godine preneo nemački WDR 3. Sledio je tekst o bombardovanju mosta u Varvarinu, tokom intervencije NATO u Jugoslaviji. Tada je, u blizini pijace, stradalo 10 civila, a još 35 osoba je povređeno. Objašnjenje portparola NATO Džejmija Šeja govorilo je o „legitimnom vojnom cilju“ i „kolateralnoj šteti“. Berlinski advokat Ulrih Dost je, međutim, govorio o „ratnom zločinu“. Dost je u Bonu zastupao porodice žrtava koje su od Nemačke tražile odštete.

U pitanju je isti sud, i isti sudija koji od srede odlučuju o eventualnoj odšteti za žrtve raketiranja u avganistanskom Kunduzu, kada je 2009. po naredbi nemačkog oficira ubijeno stotinak civila za koje se, navodno, mislilo da su teroristi. U slučaju Varvarina optužba je odbačena. O tom slučaju i paralelama sa Kunduzom, razgovarali smo sa advokatom Ulrihom Dostom.

Verica Ćirić u sudu u Bonu 2003, sa čituljama poginulih u Varvarinu tokom napada NATO aviona

Verica Ćirić u sudu u Bonu 2003, sa čituljama poginulih u Varvarinu tokom napada NATO aviona

DW: Gospodine Dost, vi ste još 2001. pokrenuli proces za obeštećenje porodica žrtava iz Varvarina. Ipak, nikakve odštete nije bilo?

Ulrih Dost: „Problem u međunarodnom pravu je što praktično vekovima postoji imunitet koji štiti države od tužbi oštećenih pojedinaca. Nama je, u slučaju Varvarina, od početka bio jasan problem sa državnim imunitetom. Zato smo tada hteli da prodrmamo političku svest kako bi mogli da se menjaju i zakoni.“

Ali do danas, i slučaja Kunduza, ništa nije urađeno na tom planu?

„Ne, države ne žele ništa da promene u međunarodnom pravu jer i danas, kao i 1999, rado vode ratove po svetu.“

Šta onda mogu da preduzmu porodice žrtava?

„Baš ništa. Prema vladajućem pravu, nemaju opcija. Postoji interesantan razvoj pred Tribunalom u Hagu, gde je žrtvama zapravo priznato pravo na odštetu, ali to je jedina sudska instanca gde je tako nešto urađeno. Kada je u pitanju Varvarin, ja sam još tada pokušavao da motivišem novo rukovodstvo Jugoslavije da država Jugoslavija tuži Nemačku. To je bila jedina varijanta – da država tuži državu. Naravno, ulogu su odigrale i politički razlozi jer tada je Jugoslavija, u očajnom privrednom i finansijskom stanju, primala veliku novčanu pomoć iz zemalja EU. Zvanični Beograd nije hteo da to pokvari tužbom.“

Slično sadašnjem slučaju u Kunduzu, Vi ste tada dokazali da su nadležni znali da će napad imati civilne žrtve?

„Naravno da su znali, pa nisu bili slepi. Znate da se Varvarin nalazi 200 kilometara od Beograda, i 200 kilometara od granice sa Kosovom. Tamo uopšte nije bilo ratnih sukoba. Znamo i da su masovno bombardovani i drugi srpski gradovi van zone sukoba, čak gradovi u kojima nije bilo vojske. Zamislite, oni su usred bela dana gađali trgove i pijace.“

Posledice napada NATO aviona 2009. u Kunduzu

Posledice napada NATO aviona 2009. u Kunduzu po komandi nemačkog pukovnika

Kada je u pitanju Varvarin, tadašnji portparol NATO Džejmi Šej je, pomalo cinično, rekao da „pobeda nad zlom ima svoju cenu“…

„Da, takve priče oni obično pričaju.“

Ako bi se desilo da sudija Hajnc Zonenberger, koji je doneo negativnu odluku u slučaju Varvarina, sada u slučaju Kunduza drugačije odluči – da li bi to promenilo pravnu situaciju za porodice žrtava iz Srbije?

„To sada ne mogu znati. Morali bismo da tačno protumačimo predstojeću odluku, kako bismo procenili da li to nešto donosi žrtvama iz Varvarina.“

Intervju: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković