1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Pesma mora imati život

Često su prevodioci ti koji izdavačima skreću pažnju na književnike. To je bio slučaj i sa Radmilom Lazić. Njena zbirka pesama „Srce međ zubima“, prevedena je na nemački jezik i predstavljena na Sajmu u Lajpcigu.

Das Bild habe ich gemacht-Mirjana Kühne -am 19.März 2011. in Leipzig -am Rande der Leipziger Buchmesse bei der Vorstellung von der Autorin Radmila Lazic -das Bild soll benutzt werden für Artikel über Radmila lazic

Radmila Lazić

Prevodilac knjige Radmile Lazić „Srce međ zubima“, Mirjana Vitman, koja je tu zbirku pesama prevela na zajedno sa suprugom Klausom Vitmanom, čitaocima je na sajmu Lajpcigu ispričala kako je otkrila njene pesme:
„Naišla sam na pesmu Radmile Lazić u ’Književnim novinama’. Dopala mi se, i uradila sam ono što mnogi prevodioci rade - prevela sam je za sebe na nemački jezik. Pročitala sam je nekim prijateljima, a onda sam je stavila u fioku. Dvadeset godina kasnije, upravo na Lajpciškom sajmu, mi smo se srele i tako sam počela da prevodim i ostale pesme.“
List „Noje ciriher cajtung, piše da je“ lirika Radmile Lazić grandiozna, da je to poezija bazalne svakodnevice povezana sa visokom ženskom erotikom, a pri tome oslobođena feminističkog, suženog pogleda na svet.
Antropomorfni ormar
Mit schockierender Direktheit artikuliert Radmila Lazic Dinge, über die man gewöhnlich schweigt, und gilt als die einzige Katze in der serbischen Poesie, die kratzen kann. Uner­schrocken nennt sie die Dinge beim Namen, schwimmt gegen den Strom und bricht Tabus, wobei sie sich nicht scheut, im patriarchalischen Serbien über die Wünsche, Bedürfnisse und Begierden der Frauen zu sprechen. Es ist ein völlig neuer Ton, den Radmila Lazic in die Lyrik einbringt, zumal diese Gedichte eine direkte, alltägliche und dennoch poetische Sprache sprechen. International bekannt wurde die serbische Dichterin Radmila Lazic dank der Übersetzung durch Charles Simic. Die vorliegende Ausgabe stellt sie nun erstmals den deutschsprachigen Lesern vor. Radmila Lazic: geb. 1949 in Krusevac, Mitglied im serbischen P.E.N., veröffentlichte zahlreiche Gedichtbände und erhielt in Serbien renommierte Literaturpreise, lebt in Belgrad.

Više nema mesta. Prepuni smo kao ormari.
Ono što smo slagali red po red,
Savijali, pakovali. Previjali na rane.
Ono što smo kačili na kuke,
Ređali na vešalice;
Zimske želje, letnje snove,
Sunčeve zalaske, snežne vrhove
Tvoje-moje uzdahe-jecaje
Sad ispremeštano leži ovde-onde.
Zaboravljeno, skinuto u žurbi,
Bačeno u ćoše, okrenuto naopačke…
Pisac mora da bude subverzivan
Dojče vele: Kako to da ste tako malo poznati i čitalačkoj publici u Srbiji?
Radmila Lazić: „Sa pesnicima je uglavnom tako, a onda, dodatno tome, ako je u pitanju žena. Svaki pisac mora da bude subverzivan, a žena mora da bude duplo subverzivna, da bi ostvarila nešto. Mislim i na tekst i na karijeru.
Mene su do 2003, do moje 53. godine, pominjali tu i tamo i uglavnom pokušavali da me ignorišu. Postoji danas jedan kritičar koji me još uvek ignoriše, reč je o vrlo uticajnom kritičaru koji me ignoriše poslednjih 20 godina. Oni više vole da se govori o onome o čemu oni žele da čuju – znači, važno je govoriti poželjno. Ja mislim da je to njima upisano u kod, a onda su se zaneli imajući moć i odredili šta je to bitno, o čemu da se govori, da li je bitnije da se govori o istoriji ili o emocijama, ili o erosu, ili o erotici itd. Znači priča je potpuno obična.
Ima još pesnikinja u Srbiji za koje niste čuli, a nadam se da ćete čuti, i mlađih i moje godište, a jedan deo pesnikinja je prešao na prozu. Gordana Ćirjanić je dobila sada Ninovu nagradu, ali ona od izvesnog kruga, očigledno nije prihvaćena.“
Susret sa Čarlsom Simićem
„Osamdesetih godina sam pisala angažovanu poeziju, u smislu da sam se bavila i političkim temama. To je bilo vruće vreme. Osamdesetih godina, posle Brozove smrti izašla je u Zagrebu ona Šuvarova ’Bela knjiga’. Tu su bile neke dve moje pesme koje su, kao, trebalo da budu zabranjene. Znači tu sam, na taj način bila prihvaćena. Bila sam i u Odboru za umetničke slobode itd. Bavila sam se na neki način i aktivizmom, ali moja prekretnička knjiga za mene jeste knjiga ’Priče i druge pesme’ iz 1998. godine. Objavljena je u KOV Vršac i ta knjiga nije dobila ni jednu nagradu. Ja mislim da su tada neki koji su čitali poeziju videli da se tu o nečemu drugom radi, ali oni, dakle nisu od 1998. do 2003. to mogli da podnesu, a onda su to priznali 2003.
Kada je tu knjigu pročitao Čarls Simić, on je rekao: ’ja želim da vas prevodim’. Sad je neukusno da kažem šta je još rekao, mislim neukusno da hvalim sama sebe, tako što ću njega citirati. On je odmah to rekao, a oni nisu mogli da kažu još pet godina.
Poslednju knjigu objavila sam pre dve godine i verovatno neću još za dve godine, ali sam, inače, malo-malo pa u sukobu sa kojekakvim interesnim krugovima koji postoje na književnoj sceni i sad ne znam dokle će to otići. Ja sada i dalje istražujem i ne znam da li ću ići istim tim putem.
Leipziger Buchmesse Autorin Radmila Lazic Auf dem Bild sind die Autorin Radmila Lazic, Übersetzerin Mirjana Wittman und die Moderatorin zu sehen. 19.03.2011

Promocija na Sajmu u Lajpcigu

Čak i moja poslednja knjiga ’Magnolija nam cveta itd.’ može se posmatrati kao pokušaj da utičem, pa čak i prethodna knjiga ’Doroti Parker bluz’. U svakoj knjizi pojedinačno bila je po neka pesma koja je htela da utiče na žene, na devojke. Kritikovala je neke stereotipne rečenice koje izgovaraju žene kao: ’ona je kučka, on me je ostavio zbog nje’ Znači, nije on nju ostavio nego je ’ta kučka kriva’. Ne mogu sad se setim svih tih fraza. Kroz te fraze koje upotrebljavaju žene da spasu sebi život i dušu, pokušala sam da utičem na žene. E sad, koliko to do njih dođe? Obično dođe do onih koje su već osvešćene. Feminizam i jeste stvar osvešćivanja, svesti o sebi i svojim mogućnostima.“
Pesma mora imati eros
Radmila Lazić smatra da je nadmoć muškaraca i u odabiru tema. Oni su ti koji kažu da erotske teme nisu tako važne ili toliko vredne kao neke druge. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije doveli su do jačanja partijarhalnog stava. I ono za šta su se žene izborile, dovedeno je u pitanje.
„Aparat je bio regresivan, a društvo retrogradno. Devedesetih se sve vraćalo - slavila se nacija, porodica, majčinstvo naravno. Bilo je problema sa abortusom, crkva je imala primedbe na abortus. Dakle, sve ono što smo mislili da smo prevazišli ili na neki način ostvarili, sve se vratilo nazad. I u poeziji se pisalo drukčije. Pisalo se arhaičnim jezikom. Teme su bile nekakve patriotske. Govorilo se o korenima o naciji itd… Ništa od toga nije preživelo kao istinska poezija. Mada ima toga….
Kako da se izađe iz vrzinog kola? Kako da žene više pišu?
„Da se podržavaju! Ima dosta spisateljica, ima ih i u Beogradu i u Novom Sadu. U Novom Sadu Maja Solar. Ona je sasvim osvešćena. Objavila je sjajnu knjigu. Milena Marković je odlična pesnikinja, Dragana Mladenović je takođe dobra, osim što ona koristi neke ideološke teme. Verujem da je ona to uradila pesnički dobro. Na kraju, nije važna tema, ali ako ne uradite pesnički bilo o čemu da pišete, ako to nije uverljivo, onda džaba i tema! To, ipak, mora da ima taj kvalitet: uverljivost i ubedljivost. Meni su uvek govorili: ’Je l ti se to desilo u životu?’ To je nekakav znak da ste uverljivi. Mi kažemo da je poezija uverljiva ako vas dirne, i osetite to. Ne mora pesma biti erotska, ali mora imati eros. Mora imati život!“
Razgovarala Mirjana Kine-Veljković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković