Pedofil ili „u taminici sopstvenih osećanja“

Hiljade novinara širom sveta bavilo se pričom Austrijanke Nataše Kampuš koja je godinama bila zatvorena u podrumu svog otmičara Josefa Fricla. Nakon toga na svetlo dana izronili su izveštaji o sličnim događajima u SAD, Poljskoj, Italiji i Argentini.

Slučaj „Kampuš“ jeste bio emocionalni „okidač“ za film „Mihael“, austrijskog reditelja Markusa Šlajncera, ali ni u kom slučaju nije puka ekranizacija ni te niti bilo koje druge, stvarne otmice. Ono što je u njegovom filmu specifično jeste da pokušava da ispriča priču iz perspektive otmičara-pedofila.

„Sam sam sebi rekao da ne želim da tragam za onim interesantnim i uzbudljivim što bi mogao da ’zloupotrebim’ za svoje umetničko delo. Nisam zato što stvarna patnja pripada stvarnim žrtvama. Ja sam tražio glavni lik koji, i to je možda ono najstrašnije, ne želi ništa drugo nego većina od nas: vezu, sreću, ljubav““, kaže Šlajncer.

Bez scena seksualnog nasilja

Šlajncerov „Mihael“ je neupadljivi, tačni i vredni službenik jednog osiguranja. Njegova sestra veruje da on ima devojku u Nemačkoj, a ljudi oko njega znaju samo to da ih on uvek ljubazno pozdravlja. On je čovek koji malo priča, povučen je i uredan - čovek koji živi u tamnici svojih sopstvenih osećanja.

Reditelj svoju priču priča u mirnim slikama i dugim kadrovima. Seksualno zlostavljanje nigde se eksplicitno ne prikazuje, ono se samo asocijativno sugeriše. „Ne pokazujem slike jer ne vidim u tome smisla. Svi mi znamo o čemu se tu radi. Budimo iskreni: nema ništa strašnije od naše sopstvene mašte, naših sopstvenih projekcija“, kaže reditelj filma.

Jedini pravi način da se ispriča ovakva priča

Glumci se obično za ovakve zahtevne, karakterne uloge, otimaju. Ali, sa ulogom Mihaela stvar je bila složenija. Nije lako živeti sa imidžom „filmskog pedofila-otmičara“. Glavni glumac, Mihael Fuit, nagrađen za tu ulogu kao najbolji glumac na festivalu u Zarbrikenu, kaže: „U prvom trenutku naravno nisam hteo da igram tu ulogu, ali kada sam pročitao scenario shvatio sam da je to za mene u stvari jedini pravi pristup toj temi. Ćutanje počinilaca, žrtava, članova porodica – ta tišina stvara zaštitni plašt za počinioce takvih zločina. Važno je da se o takvim stvarima priča i van bulevarske štampe. Stisnuo sam zube i rekao: Ok, pristajem.“

Kritičari hvale i Fuitovu glumačku kreaciju i Šlajncerov film kao hladno režirano, ali izrazito potresno delo - bez voajerizma i bulevarskog senzacionalizma.

Autori: Bernd Zobola / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković