Patnja, muka i nervoza

Na samo petnaest minuta vožnje od sjaja metropole, najužeg centra Beograda, nalazi se kolektivni izbeglički kamp Krnjača, u kome žive 433 osobe.Dugi redovi baraka, prašnjav drum, veš koji se suši po prozorima i zajednička kuhinja i toaleti, zamišljeni kao privremeni smeštaj, postali su jedino rešenje ovim ljudima.

„Ne, ovo nije život.Ovo je samo jedna patnja, muka i nervoza, ali ne i život.Ovde jedino što imaš slobodu da nisi u logoru i toliko“, kaže Snežana Bojić, izbegla sa porodicom sa Kosova.

I dok su se mnogi snašli, prodali ili zamenili imovinu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, mnogi, obično oni najslabiji i najugroženiji i dalje žive u jednom od 89 kolektivnih kampova koliko ih ima danas u Srbiji.

Neki od njih preživljavaju i sa 6000 dinara mesečno po domaćinstvu.

-Toliko imam...Za ono najosnovnije,šećer, kafu, deterdžent.Ne oblačim se, ne obuvam se...Sad sam se i razbolela, nemam ni za lekove, a pomoći niodkuda....

Bez obzira na to, Dušanka nas nudi ručkom, u domu, odnosno sobi od desetak kvadrata u kojoj živi porodica Pjevalica, izbegla iz Hrvatske.Stan u Sisku nisu uspeli da vrate, ovde nemaju ništa.

-Pokušavamo da se šalom i druženjem održimo na površini.Da plutamo.Mi ne plivamo, nego plutamo poslednjih 12 godina.A to je dugo i ne znam koliko ćemo još izdržati..Jedna petina mog života je otišla uz vetar, kaže Milan Pjevalica.

Mnogi su u ovom kampu više od decenije, mnogi su tu i umrli.Neki su se i rodili u kampu i ne znaju kako izgleda normalan život.Kada smo mališane pitali šta im najviše nedostaje oni kažu kuća i to da bi voleli da vide more.Neki pak, netipično za svoje godine, bi samo voleli da se odmore, jer u ovakvim uslovima, kada cele porodice žive u jednoj sobi koja ima je i spavaća, i dnevna soba i kuhinja, mira nema.

Željka, koja ima 11 godina, a već sedam živi u kampu kaže da je u školi drugovi zadirkuju, jer znaju gde živi.

-Neki me zadirkuju, kažu da je to bedno živeti u kampu, a neki shvataju.Ja im na to kažem da svako ima svoj život…neko je izbegica, neko nije...

Stanovnici kolektivnog izbegličkog kampa Krnjača ne žele mnogo da pričaju.Kažu da su mnoge delegacije, političari, novinari dolazili, ali pomoći je sve manje.I one najosnovnije.

Iako Vlada Srbije svake godine izdvaja 45 milona evra za pomoć izbeglicama i njih 25 000 je dobilo krov nad glavom, svi su svesni da je to samo kap u moru od pola miliona ljudi koji su doživeli jednu od najtežih životnih sudbina - sudbinu izbelica.Poučena time, jedna od najstarijih stanarki kampa, gospodja Darinka, već zašla u osmu deceniju, savetuje nas da ne ulažemo ni u šta materijalno, nego da ulažemo samo u sebe, jer nam to niko ne može oduzeti.

Sa druge strane Milan Pjevalica, iako četvrti put - zbog ratova, požara, zemljotresa - kreće od nule, ne gubi nadu.

-Šta, kako i kuda..to svaki čovek mora svakog trenutka da ima u sebi.Nikada nisam gubio glavu i nameravam da održim moju porodicu.Verujem u to i za to živim.