Parada koja zavisi od milosti države | Politika | DW | 04.10.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Parada koja zavisi od milosti države

„Država primenjuje mehanizam isključivanja određenih grupa, u ovom slučaju LGBT grupa, pa im onda udeljuje milost: Vi ste drugi i treba da sačekate našu milost, a kad vam dodelimo nije isključeno da će biti sa nasiljem.“

Iz bezbednosnih razloga zabranjeni su svi skupovi u Beogradu zakazani za subotu 6. oktobra. To je kapitulacija države, poručuju organizatori Parade ponosa. Tim povodom razgovaramo sa Svenkom Savić, profesorkom na univerzitetu u Novom Sadu.

DW: Zar nije ovde reč o jednom od osnovnih prava u demokratskom društvu – pravu na okupljanje?

Svenka Savić: „Radi se o mnogim pravima. Prvo: pravo na nenasilni život, što je svakom građaninu i građanki zagarantovano. S druge strane, radi se zapravo o jednom kontinuitetu održavanja mehanizma isključivanja. Država primenjuje mehanizam isključivanja određenih grupa, u ovom slučaju LGBT grupa, pa im onda udeljuje milost. To bi bio mehanizam milosti. Daće im, možda, neku malu nadoknadu, bilo da će to biti samo za aktivnosti u zatvorenom prostoru, pošto je tako zamišljena Parada – da budu razne aktivnosti i u zatvorenom prostoru i šetnja itd... Znači da zapravo i Ivica Dačić, pa i svi drugi, taktiziraju na patrijarhalnom modelu koji glasi: vi ste drugi i vi treba da sačekate našu milost, da vam mi to dodelimo. A kad vam dodelimo, nije isključeno da će biti sa nasiljem.“

Odakle tolika homofobija u srpskom društvu? U čemu je ona specifična u odnosu na druge zemlje?

Svenka Savić: Homofobičnost se u Srbiji neguje iz različitih izvora

Svenka Savić: Homofobičnost se u Srbiji neguje iz različitih izvora

„Prvo i prvo, homofobičnost je ovde negovana iz različitih izvora. Jedan od njih je svakako obrazovni sistem, ali i crkva, a ja bih čak rekla faktor crkava. Mislim da se u tome slažu sve konfesije u Srbiji. Kad kažem konfesije, mislim na hrišćanske crkve, ali mislim da ni islamska vera ne bi izostala, mada nemam podatke o izjavi njihovog vođe. Različiti su izvori koji podgrevaju to nešto što onda plasiraju mediji. Sem toga, mislim da postoji jedno ogromno neznanje o tome na koji način posmatrati LGBT grupe i kako argumentovano opravdavati njihova prava i sa stanovišta ljudskih prava što je samo jedna komponenta, i sa stanovišta građanskih prava. Dakle, ima jako puno različitih izvora. Nije samo jedan izvor za homofobiju.“

Da li zahtevi Evropske unije da se poštuju prava manjina mogu pozitivno da utiču? Da li je taj pritisak dobar ili pak on može da bude kontraproduktivan? Poznat je taj „srpski inat“, pa da ne ispadne još gore, u stilu: ko nama da postavlja ultimatume?

„Tu zbilja treba odmeriti nijansu koja će prevagnuti na onu dobru stranu. Prvo, ja ne bih kazala da je to pritisak, nego bismo mogli da kažemo da je to dobro iskustvo iz Evropske unije koje se, recimo, prenosi … U takvoj jednoj rečenici, u obliku saveta, sugestije, dobrog iskustva – to drugačije zvuči. S druge strane, kao što ste sada kazali, i naša štampa stalno govori o pritisku. E, ako je pritisak – nije dobar. To znači da se nikada još nije dogodilo, barem ja ne znam, možda nisam u pravu, da smo imali okrugli sto u kojem su bili ti iz evropskog konteksta, mi odavde, da tako kažem ženskog pokreta, pokreta za mir u svetu, antifašističkog itd, i oni koji bi zastupali drugačije mišljenje. Ali, u zbilja jednom lepom dijalogu, a ne da se pljujemo, ne da se bacamo itd.“

Tiha elita

„Želela sam isto tako da vas podsetim da su i mediji, kad kažem mediji mislim na konkretne novinare i novinarke, ali i neki političari, sasvim zaboravili da je ogroman trud napravljen od strane raznih nevladinih organizacija, pre svega onih koje se bave mirovnim pokretima, a onda ženskim ljudskim pravima i LGBT grupa čiji broj nije mali. Ogroman je broj publikacija koje su objavljene, mnogo seminara koji su obrazovali naše različite grupacije. Kad kažem različite, kod nas na univerzitetu u Novom Sadu postoji centar za rodne studije. I u Beogradu postoji centar za rodne studije. Mi imamo seminare, mi imamo kurseve iz te oblasti. Znači da je u ovih deset-petnaest godina obrazovana jedna elita koja razume u čemu je ta problematika. Ali je ta elita relativno tiha.“

Ipak je došlo do pomaka, ipak se nešto promenilo?

„Promenilo se kvalitativno, ali se nije promenilo u smislu preuzimanja odgovornosti intelektualaca za totalno poboljšanje u društvu. Evo i nedavno je govorio predstavnik jedne partije koji je kazao: ja podržavam LGBT grupe, ali neću doći na šetnju. Vidite, to nije dobra poruka.“

Šta to znači?

„To znači: Ja sam verbalno uz vas, ali ću sedeti uz moj televizor. Ja mislim da intelektualci ne preuzimaju dovoljno odgovornost. Morala bih da pohvalim u Beogradu Lezbejsku nevladinu organizaciju, koja je zbilja jako mnogo uradila. Imaju sjajan sajt, imaju mnoge seminare, imaju divne publikacije, mnogo toga su već posejale kao nove male punktove u Srbiji u različitim mestima. Mi u Novom Sadu takođe imamo novosadsku lezbejsku grupu koja je skoro deset godina aktivna i radi čak i časopise, itd. Kad gledate iz te druge perspektive, onda je jako puno urađeno.“

Šta treba da se desi pa da u Srbiji postane moguć brak istopolnih partnera?

„Treba da prođe proces. Svi se slažemo da je to proces koji je se u Nemačkoj dogodio ranije, pre 30 godina. Tako i srpsko društvo, koje u modernizaciji kasni za svim mogućim drugim državama. Recimo, trenutno je na medicinskom fakultetu udžbenik u kojem se kaže da je homoseksualna orijentacija bolest i da je treba lečiti ovako, ovako i ovako… Vidite, to uče studenti medicinskog fakulteta. Mi smo analizirali te udžbenike, kad kažem mi, mislim na ženske nevladine organizacije. Knjige su objavljene o tome. Vidite da, istovremeno dok se dešavaju i pomaci, nastavljaju se ti patrijarhalni, zatucani stereotipi i predrasude. I tu zbilja mnogo toga treba da se uradi. Sve te stvari imaju veze, jer tek kad racionalizuješ neke svoje stereotipe i predrasude, i suočiš se sa valjanom argumentacijom da je to besmisao, možeš da promeniš stvari. Ovako ne.“

Autorka: Mirjana Kine-Veljković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković