Panika, smrt i hiljadu zašto

Zašto? Pitanje odzvanja u glavi Jerna Tajha i remeti mu svakodnevicu. Zašto je dopušteno da se organizuje žurka na napuštenoj stanici teretnih vozova koja nije mogla da primi toliki broj ljudi? Zašto su morali da poginu? Jern je 41-godišnji cvećar, koji je tada hteo samo da se zabavi i pleše. Već pet godina na njegova pitanja nema odgovora, a sudski proces do danas nije istinski rasvetlio pozadinu slučaja. Mnoge žrtve nisu obeštećene a odgovorni nisu osuđeni.Zbog toga život Jerna Tajha više nije normalan. Ima flešbekove, more i večito iste slike pred očima: uzani tunel kroz koji je trebalo da dođe do mesta na kojem je zakazana zabava. Oseća nepodnošljivu vrućinu, čuje vrisku ljudi koji ne mogu da dođu do vazduha, koji ne mogu ništa da učine i na kraju su se ugušili ili ih je gomila pregazila. Psiholozi njegovo stanje nazivaju posttraumatskim sindromom. Jern, kao i mnogi drugi koji su uspeli da se spasu, posećuje psihologa ali ne može više da živi normalnu radnu svakodnevicu. Bez posla je. Doduše, više nije ni sposoban da radi i da se nosi sa izazovima modernog vremena.

„Život mi se okrenuo za 180 stepeni. Ranije sam rado izlazio i išao na žurke. Danas, radije se zatvaram u sebe i ostajem sam“, priča Jern Tajh koji je naučio da ceni mir a vrevu ne podnosi. Kaže, smanjio mu se i krug prijatelja. Sa svojom kćerkom živi u jednoj socijalnoj stambenoj zgradi. Njegov brak je propao. A da bi se izborio sa proživljenim, angažuje se u Udruženju žrtava i preživelih koji pate od sličnih posledica.„I pešačka zona u gradu je za mene kao kavez. Zatvoreni prostori su nepodnošljivi. Konstantno tražim izlaz za slučaj opasnosti.“ Tajhman često obilazi usko stepenište koje je mnogima obećavalo spas. Na tom mestu već pet godina stoje fotografije stradalih, sveće i cveće.

Sudbine

Samo nekoliko metara dalje od stepenica uoči obeležavanja godišnjice uvek iznova sedi jedan te isti čovek. Sedi sam i ćuti. Kaže, ne može da priđe bliže. Radio je kao spasilac, ali je na Love parade došao privatno. Međutim, onda je pokušavao da pomogne onima koji su bili bez svesti. Gregor, kako se predstavio, pokušavao je da pomogne jednoj mladoj devojci, da je vrati u život. Umrla je na njegovim rukama. Te rane kod Gregora nikada nisu zacelile. Morao je da posećuje psihologa zbog traume koju je preživeo. Nije mu odobreno da se vrati na posao. Objašnjenje nadležne službe je glasilo: opasnost od ponovnog pada u psihičku krizu i zakazivanja u hitnim slučajevima.

I Gregor je od tada bez posla. Kao posledica svega toga dolazi gubitak stana, a izgubio je i suprugu. „Bilo je strašno i tragično. Prve tri godine sam bio na korak od samoubistva.“ Gregoru ponestaje glasa. Čuo je da su mnogi nakon nesrećne žurke počinili samoubistvo. Puno mu je pomogla uteha koju su mu pružili roditelji poginule devojke. Zagrlili su ga i rekli: učinio si sve što si mogao, nisi ti kriv. Ali, ljuti ga što i nakon pet godina ništa nije sudski procesuirano.

Tokom procesa pred Zemaljskim sudom u Duizburgu protiv osumnjičenih za nesreću na Paradi ljubavi, a koji se otegao u nedogled, u tom gradu niču spomenici jedan za drugim. Na mestu nesreće postavljena je spomen-ploča na kojoj su reči ispisane na više jezika. Zastave zemalja iz kojih potiču žrtve postavljene su takođe na jednom zidu. A u jednom malom parku pored napuštene teretne stanice, gde je Love parade trebalo da se održi, imena žrtava su ispisana na zarđalom čeličnom zidu.

Odugovlačenje

Pet godina se advokati porodica žrtava oko obeštećenja bore sa advokatima optuženih za lošu organizaciju. Ispitano je skoro 4.000 svedoka , pregledano hiljade sati video-zapisa. Tu je i ekspertiza britanskog stručnjaka Kejta Stila koji se bavi istraživanjem panike i ponašanja gomile. Na velikom broju stranica razmatrao je kako se toliki broj ljudi ponašao i koliko je prostora zapravo bilo neophodno. Zaključak je sledeći: Love parade 2010. nikako nije smeo da bude odobren. Ali, pošto je ovaj stručnjak javno komentarisao svoju studiju sumnja se i u njegov iskaz i u njegove procene. A to naravno blokira napredovanje procesa.

I tako se gomilaju akta na radnom stolu Julijusa Rajtera. Ovaj diseldorfski pravnik specijalizovan je za zaštitu potrošača i zaštitu žrtava. Kada pogođeni pričaju o posledicama i kako se s njima nose, suze nisu retkost. Julijus Rajter već pet godina preživljava Love parade iz ugla pravnika i ne može da veruje koliko sve već traje. „Naši klijenti ne traže ništa posebno. Oni samo žele da razumeju kako je do katastrofe moglo doći da tako zatvore to poglavlje i pronađu svoj mir.“ Rastezanje slučaja advokat Rajter objašnjava raspravom i uvođenjem stalno novih dokaza.

Rajteru je i dalje sveže sećanje na izjavu javnog tužioca koji je 2011. saopštio da su u odobrenju i sprovođenju ovog događaja učinjeni ozbiljni propusti. U tom kontekstu Rajter ima razumevanja za svoje klijente koji smatraju da na optuženičkoj klupi sede pogrešne osobe. Jer, nije optužen organizator koji je izabrao mesto i osmislio najveći deo događaja. Sud je odustao i od gonjenja gradonačelnika koji je zbog prestiža pošto-poto hteo ovaj događaj u svom gradu. „Očekivanja mojih klijenata da dožive zadovoljenje pravde sigurno se neće dogoditi pred sudom“, strahuje Rajter. Italija je pokazala, kaže Rajter, da postoji i brži način. Naime, u procesu zbog potopljenog kruzera Kosta Konkordija su nakon godinu i po dana pale presude i određene odštete za povređene i porodice žrtava smrtno stradalih.Jernu Tajhu, posetiocu Parade ljubavi 2010, u međuvremenu je potpuno svejedno. On sada radi na osnivanju fondacije koja bi trebalo da obezbedi novac za psihološku pomoć. „Ja više ne verujem u proces, jer mislim da će mnogo više stvari biti prikriveno nego otkriveno. A tim će prestati da postoji pravna država“, kaže Tajh. Stavlja slušalice i odvrće muziku do daske. Na taj način pokušava da ignoriše mnoge ljude oko sebe. I uspeva. Glasna muzika jedino ne briše stalno pitanje: zašto?