1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

„Panevropski piknik“ 1989.

Avgust 1989. Poslednji dani „gvozdene zavese“. Ona se za Mađarsku polako podiže, ali ne još i za istočne Nemce. Ko se još seća tzv. „Panevropskog piknika“ kada je oko 600 građana DDR-a pobeglo na zapad?

Kapija ka Austriji se na kratko otvorila i oko 600 istoönih Nemaca je zauvek otiülo na Zapad

Kapija ka Austriji se na kratko otvorila i oko 600 istočnih Nemaca je zauvek otišlo na Zapad

Na istorijskom polju mnoštvo spomen-ploča. Tu je i manji paviljon i toranj sa zvonom. Od prvobitnog obezbeđenja granica, ništa nije ostalo. Parče metalne ograde, koje tu stoji, kasnije je doneto, da bi se posetiocima bar malo dočarao utisak o tome kako je izgledala granica. Niko ne zna gde je nestala istorijska drvena kapija, koja je samo na kratko otvorena 19. avgusta 1989. godine.

Mala grupa mađarskih opozicionara i austrijskih političara postigli su dogovor da se toga dana granica simbolično otvori bar nekoliko časova, za zajednički piknik. Nije se međutim ostalo pri tom simboličnom aktu: dok su Mađari u to vreme imali pravo da slobodno putuju, oko 600 građana iz istočne Nemačke iskoristilo je priliku da pobegne na zapad. Taj događaj ušao je u istoriju pod naslovom „Panevropski piknik“. Laslo Mogoš iz Soprona bio je jedan od glavnih organizatora. Danas je on penzioner. Tačno se seća toga dana:

„Bilo je to kao da smo pustili duh iz flaše. To što su istočni Nemci na taj način mogli da pobegnu, bila je sreća ili igra sudbine. Pretili su nam da će nas prijaviti i pozvati na odgovornost, ali već sledećeg dana osetio sam da smo učinili nešto veliko. Jedan moj prijatelj mi je sasvim jasno rekao: Pisali smo istoriju!“

Ko je znao šta će se dogoditi?

Ko je znao šta će se dogoditi?

„Da li da pucam u masu?“

Tog avgustovskog dana, desetine hiljada istočnih Nemaca navalilo je u Mađarsku u nadi da će pronaći rupu da pobegnu na Zapad. Bili su smešteni u kampovima, parkovima i crkvama. Nepuna dva meseca ranije, svet su obišle slike tadašnjeg mađarskog ministra inostranih poslova Đule Horna i njegovog austrijskog kolege Alojza Moka, kako otvaraju ogradu na granici između dve zemlje.

Namera, da se granica 19. avgusta simbolično otvori na nekoliko časova, među istočnim Nemcima se pročula neviđenom brzinom. Na mađarskoj strani je toga dana pet policajaca stražarilo ispred drvene kapije. Odgovoran je bio tada 43-trogodišnji Arpat Belo. Naređeno mu je da kapiju otvori u 15 časova, ali, sve se odigralo drugačije. O odlučujućim minutima Arpad Bela kaže:

„Sa mađarske strane dolazili su ljudi. Mislio sam da je to zvanična delegacija. Tek kada su mi se približili, postalo je jasno da je na stotine istočnih Nemaca htelo da pređe granicu. Imao sam oko 30 sekundi vremena da razmislim, šta bi sad trebalo da uradim. Da ih zadržim ili pustim? Pravila su bila jasna - u takvom slučaju odmah se kreće sa pucnjima upozorenja. Ali, kako reaguje nervozna grupa ljudi, kada im ispred nosa potežete oružje? Možda bi me napali. Onda bi prema instrukcijama trebalo da pucam u njih. Da rizikujem krvoproliće! Ako ih pustim, snosio bih za to odgovornost. Nisam pucao. Samo sat kasnije moj pretpostavljeni stajao je predamnom i izjavio da sam ja za to odgovoran.“

Test za SSSR ili raspad sistema?

Koju ulogu su mađarski vodeći političari igrali tom prilikom, ni do dan danas nije jasno. Tadašnji predsednik vlade Mikloš Nemet kaže da su hteli da provere kako bi Moskva reagovala na bekstvo istočnih Nemaca. U prilog toj verziji govori činjenica, da odgovorni nisu opkolili to mesto. I istoričar Džolt Vitari deli to mišljenje:

Mađarski policajci nisu pucali

Mađarski policajci nisu pucali

„Bio je to test - testirala se tolerancija Sovjetskog Saveza. Od 1986. više nije važila Brežnjevljeva doktrina da Sovjetski savez može da interveniše ako to prilike iziskuju. Bez Sovjetskog Saveza nismo mogli da primenjujemo agresivne metode. U tom smislu, Gorbačov je zaista bio u središtu zbivanja.“

Jedan od organizatora „Panevropskog piknika“ ipak se pita , da li se zaista može govoriti o „testu“:

„Šta bi se desilo da je Arpad Bela pucao? Da je došlo do tragedije? Mislim da bi policajci na granici i mi bili obavešteni, da je bekstvo zaista bilo planirano. Ali, niko nam ništa nije rekao!“

Bivši predsednik mađarske vlade Nemet, veruje da je Arpadu Beli diskretno saopšteno da ne puca. Ovo naređenje je međutim izgubljeno u čitavom nizu naređenja i nije dospelo do potpukovnika. Danas se naučnici bave pitanjem, šta se tih dana odista dešavalo iza kulisa.

Arpad Bela živi povučeno u svojoj rodnoj kući u blizini Soprona. U peniziji je. Ponekad pozove u goste Johana Gotla, bivšeg austrijskog kolegu, koji je istoga dana službovao na drugoj strani. Oni cene jedan drugog . Ponekad se sete tih događaja:

„Siroti Gotl. Kako je bio uzbuđen, kada su istočni Nemci krenuli. Na nemačkom mi je viknuo: Zašto mi nisu rekao?! Jesi li ti normalan?! Čak i sada, kad zajedno jedemo i pijemo, on mi ne veruje da o svemu tome nisam znao.“

Autori: Kristijan Erdej / Mirjana Kine-Veljković

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 27.06.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/IcCO
  • Datum 27.06.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/IcCO