Pakao u vojnom bordelu | Politika | DW | 06.09.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Pakao u vojnom bordelu

Japanski vojnici oteli su 14-godišnju Li Ok-Seon i strpali je u bordel. Tamo je tri godine proživljavala pakao, sve do kraja Drugog svetskog rata. O tome šta je preživela, progovorila je tek pre nekoliko godina.

Jedna od retkih fotografija Li Ok-Seon iz mlađih dana

Jedna od retkih fotografija Li Ok-Seon iz mlađih dana

Dogodilo se to jednog kasnog poslepodneva, negde između 17 i 18 sati, seća se Li Ok-Seon. Na ulici u gradu Busanu na jugoistoku korejskog poluostrva napala ju je grupa muškaraca. Naizgled bez emocija. Zgrabili su je i ugurali u vozilo. Odvezli su je u tzv. „mesto za utehu“ na severozapadu Kine. Li Ok-Seon tada je imala 14 godina. Nije ni slutila da će svoju domovinu ponovno da vidi skoro šest decenija kasnije. Kao ni to da će njeni roditelji nakon mnogo godina prestati da veruju u njen povratak i da će je proglasiti mrtvom. A još je manje slutila kakve je muke očekuju.

Li Ok-Sean je u vojnom bordelu u pokrajini Đilin provela tri godine, sve do kraja Drugog svetskog rata. Svakodnevno je prisiljavana na seks sa japanskim vojnicima. Ta 86-godišnja starica ne želi da priča o detaljima. Svoja sećanja sažima u jednu jedinu rečenicu: „To nije bilo mesto za ljude, to je bila klanica.“ Dok to izgovara, njen glas zvuči tvrđe. Te tri godine obeležile su ceo njen život: „Rat je odavno završio, drugi su oslobođeni, ali ne i ja.“

Drugi naziv za seksualne robinje

To nije bio usamljen slučaj. Tačan broj devojčica i žena koje su doživele sličnu sudbinu kao Li Ok-Sean nije moguće utvrditi. Bernd Štefer, istoričar sa Univerziteta Potsdam, za Dojče vele kaže da pouzdanih brojki nema, ali da se procenjuje da ih je bilo oko 200.000. Prema njegovom mišljenju, uvreženi pojam „žene za utehu“ stvara pogrešnu sliku: „To je pogrešno. To su bile prisilne prostitutke.“

Devojčice i žene nisu otimane samo u Koreji koja je tada bila pod japanskom okupacijom. Žrtve su poticale i iz drugih zemalja, recimo iz Kine, Malezije i Filipina. Na celoj teritoriji koja se tada nalazila pod japanskom vlašću bila su otvarana tzv. „mesta za utehu“, odnosno bordeli, što je trebalo da poveća borbenost japanske vojske i zaštiti žene sa osvojenih područja od silovanja. Za one koje su se našle u nekom od tih „mesta za utehu“, većinom maloletnice, bila su to mesta patnje. Mnoge od njih nisu preživele. Procenjuje se da je dve trećine njih umrlo pre nego što se rat završio.

„Mesta za utehu“ trebalo je da povećaju disciplinu japanskih vojnika i spreče silovanja van bordela

„Mesta za utehu“ trebalo je da povećaju disciplinu japanskih vojnika i spreče silovanja van bordela

Ćutanje zbog sramote

„Često su nas tukli, pretili nam, ranjavali nas noževima“, seća se Li Ok-Seon. „Imale smo 11,12, 13 ili 14 godina, i nismo verovale da će bilo ko doći da nas spase.“ Ona kaže da su devojčice i žene sve vreme bile odsečene od spoljnog sveta. „Mnoge devojčice su izvršile samoubistvo. Udavile su se ili obesile“. Li Ok-Seon kaže da je i ona u jednom trenutku pomišljala na to, ali se ipak predomislila: „Najjednostavnije je reći: 'Najradije bih da sam mrtva'. Ali neuporedivo je teže to stvarno i učiniti. To je veliki korak.“

Li Ok-Seon je preživela rat. Nakon japanske kapitulacije u kasno leto 1945. vlasnici bordela su netragom nestali i njihove žrtve su odjednom bile slobodne. „Nisam znala kuda da idem. Nisam imala para. Bila sam bez krova nad glavom, spavala sam na ulici“. Li Ok-Seon nije znala kako da dođe do Koreje, a nije ni želela da se tamo vrati. Sramota je bila prevelik. „Želela sam da ostanem u Kini i tu da umrem. Kako sam mogla da odem kući? Na mom licu je pisalo da sam 'žena za utehu'. Ne bih više mogla majci da pogledam u oči“, objašnjava Li Ok-Seon.

Prisilna prostitucija kao tabu-tema

Upoznala je potom jednog muškarca poreklom iz Koreje, udala se za njega, brinula se o njegovoj deci. „Smatrala sam da je moj zadatak da odgajim tu decu čija je majka umrla.“ Dok to govori, nervozno se igra prstima i dodaje: „Ja nisam mogla da imam decu.“ Zbog polnih bolesti poput sifilisa, koje je više puta dobijala u bordelu, nakon oslobođenja se toliko razbolela da je skoro umrla. Da bi povećali njene šanse za preživljavanje, lekari su joj odstranili matericu. U kineskom gradu Đanji decenijama je živela povučenim životom. Kaže da je suprug uvek bio dobar prema njoj. Nasmešivši se, po prvi put, dodaje: „Inače ne bih toliko dugo izdržala s njim.“

Li Ok-Seon redovno učestvuje u protestima ispred japanske ambasade

Li Ok-Seon redovno učestvuje u protestima ispred japanske ambasade

I druge preživele devojke i žene pokušale su nekako da započnu koliko-toliko normalan život. Iz straha da bi mogle da budu izolovane ili da nanesu sramotu svojoj porodici, nisu se usuđivale da govore o tome šta im se dogodilo. Prisilna prostitucija bila je apsolutno tabu-tema.

Japan odbija da se suoči s prošlošću

Tek 1991. godine je prva bivša „žena za utehu“ ispričala svoju priču. To je ohrabrilo više od 250 žena koje su doživele istu sudbinu. One su od japanske vlade zatražile izvinjenje i odštetu. Od tada se pred japanskom ambasadom u Seulu svake srede sastaju žrtve, članovi njihovih porodica i aktivisti za ljudska prava. Oni nose transparente i izvikuju parole. Ali do sada nisu dobili ono što traže.

Japan i dalje odbija potpuno suočavanje sa tim tamnim poglavljem svoje prošlosti, kaže istoričar Štefer. Japanska vlada je, doduše, 1993. naručila studiju u kojoj se priznaje postojanje „žena za utehu“ i sramotna uloga japanske vojske. Usledila su i izvinjenja, ali kako Štefer kaže, uvek se radilo o pojedinačnim izvinjenjima, ali ne i o priznavanju kompletne krivice. Takođe, nije bilo ni zvanične isplate odštete. Nekoliko stotina žena obeštećeno je iz jednog privatnog fonda u koji je novac uplatila vlada. Ali nisu sve žrtve dobile odštetu. Verovatno ni neće, s obzirom na to da je 2007. japanski Vrhovni sud doneo odluku da nemaju pravo na odštetu.

Li Ok-Seon danas živi u svojoj domovini

Li Ok-Seon danas živi u svojoj domovini

I danas se još uvijek događa da, pre svega nacionalistički političari u Japanu opovrgavaju postojanje „žena za utehu“. Ili da pogrešno predstavljaju ono što se dogodilo. Tako je sadašnji premijer Šinzo Abe tokom svog prvog mandata u proleće 2007. izjavio da „nema dokaza da je na te žene vršen pritisak“. Kasnije se zbog te izjave izvinio.

Sramota koja još traje

Li Ok-Seon danas ponovo živi u Južnoj Koreji. Nakon smrti supruga, 2000. godine, ipak je osetila želju da se vrati u domovinu i ispriča svoju priču. Od tada živi u blizini Seula u kući koja je namenjena smeštaju bivših prisilnih prostitutki. Tu je po prvi put dobila psihološku pomoć. I napokon novi pasoš.

Njeni su roditelji umrli, ali joj je mlađi brat još živ. On joj je pomogao da rekonstruiše svoju prošlost. A onda je kontakt zamro. Dogodilo se upravo ono čega se Li Ok-Seon i pribojavala: njen brat više nije želeo da ima bilo kakvu vezu sa njom jer ga je bilo sramota što je njegova sestra bila „žena za utehu“.

Autorke: Ester Felden / Andrea Jung-Grim
Odgovorni urednik: Ivan Đerković