1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Pažnja, računar Vam prepoznaje lice!

Koliko puta ste samo danas bili fotografisani? Kamere su zaista svuda i aktivisti za ljudska prava već gube bitku pokušavajući da zaštite privatnost svih nas. Jer, u razmere te kontrole teško je i poverovati.

Gotovo da je nemoguće u nekom gradu proći nezapaženo – i anonimno. Železničke stanice, metroi, banke, trgovačke kuće ili recimo javne priredbe – sve su to mesta gde ste sigurno bili snimljeni. Jedino je pitanje šta je bio motiv onoga ko vas je snimio? Da li će upotrebiti računarski program koji će automatski sa vašim licem povezati i vaše ime i adresu? Možda ga zanima i vaše porodično i imovinsko stanje?

U današnje doba gotovo ništa više nije nemoguće. Kamere postavljene na svim važnijim ulicama u Londonu već godinama snimaju baš sve i svakoga, iako je to šta se radio sa tim snimcima obavijeno velom tajne. Iz obaveštajnih krugova „procurilo“ je da se zaista nameravalo da se ti snimci „provuku“ kroz računar u kojem bi posebni programi „prepoznali“ svaku osobu i povezali je sa konkretnim imenom i prezimenom – i mogućim dosijeom u policiji. Ipak, čulo se i da ima ozbiljnih problema sa tim „Sistemom za prepoznavanje lica“ (Facial recognition system) i da računara samo donekle uspeva da prepozna neku osobu.

O pouzdanosti se – ćuti

Kamere su svuda

Kamere su svuda

Joahim Keler, sa uglednog nemačkog instituta „Frauenhofer“ tvrdi da računar ima sve više problema, a oni rastu sa porastom broja lica u bazi podataka. Drugim rečima, računar će sigurno pogoditi ko je ko kada bira između samo dva lica. Kod 50 osoba biće tačan u 90 odsto slučajeva, ali već kod 500 osoba u bazi podataka, tvrdi Keler, tačnost će biti samo pedesetak procenata. Zato je takva vrsta nadzora milionske metropole poput Londona još uvek nemoguća.

Ipak, teško je reći da li je to još uvek toliko nepouzdano i da li je taj (civilni) naučnik u pravu s obzirom na milijarde evra koje se upravo u tu svrhu troše sa obe strane Atlantika. Konačno, grad Roterdam je još 2010. objavio da će uvesti taj postupak u određene linije gradskog prevoza kako bi smanjio broj razbojništava i vandalizma i zato se treba upitati da li bi to uveli sa sistemom koji ne funkcioniše bar donekle pouzdano.

Za najpoznatiji primer „apsolutne kontrole“ građana krivi su zapravo – i sami građani. Društvena mreža „Fejsbuk“ (Facebook) pozvala je svoje korisnike da sami „poprave“ svoj profil kako bi računar mogao da ih prepozna na bilo kojoj fotografiji. Tek na veliku dreku zaštitnika ljudskih prava u Evropi, „Fejsbuk“ je obustavio tu praksu – u Evropi. Poverenik za zaštitu ličnih podataka Hamburga Johanes Kaspar naročito ističe tu društvenu mrežu kao predvodnika u društvo baš potpunog nadzora svih građana.

Veliki brat Fejsbuk

Johanes Kaspar: Fejsbuk obećao da će obrisati podatke koje je sakupio u Evropi - ali ko može da mu poveruje

Johanes Kaspar: Fejsbuk obećao da će obrisati podatke koje je sakupio u Evropi - ali ko može da mu poveruje

Kaspar ukazuje da je „Fejsbuk“ obećao da će obrisati podatke koje je sakupio u Evropi - ali ko može da poveruje na reč toj američkoj firmi? Upravo je ta društvena mreža idealna platforma da poveže fotografiju sa ličnim podacima koje su mnogi (lakoverno) poverili „Fejsbuku“ – i onda ih zajedno proda bilo kome ko je za to zainteresovan: od obaveštajnih službi pa do propagandnih agencija i kancelarija za direktan marketing.

Zaštitnik privatnosti svestan je da odavno nije dovoljno samo nešto zabraniti ili prisiliti neku firmu da pazi na podatke koje sakuplja. Poslednji je trenutak za javnu raspravu o načelnom pitanju nadzora građana uz pomoć (sve moćnijih) računara. Niko nema ništa protiv (uspešnijeg) prepoznavanja i hvatanja kriminalaca pre nego što počine neko novo nedelo, ali i u tom području se otvara čitav niz problema. Neke robne kuće takođe koriste računare za „prepoznavanje“ mušterija kako bi među njima prepoznali one koji su već zatečeni u krađi. Oni se već na ulazu zaustavljaju i ne dopušta im se ulazak, a sve to bez bilo kakve sudske odluke – i tako do sudnjeg dana, jer ne postoje nikakvi rokovi koliko će se dugo čuvati podaci.

Javna rasprava preko je potrebna, upravo zbog najstrože tajnosti o pouzdanosti tih sistema za prepoznavanje. Jer neko ko (u određenom broju „tačaka za prepoznavanje lica“) liči na nekog teroristu ili kriminalca, može da ima velikih problema, a da niko i ne želi da mu prizna da takav sistem uopšte postoji – i da u njegovom slučaju greši. Odjednom se, kao u nekom romanu Franca Kafke, susreće sa problemima i na aerodromu, železničkoj stanici, graničnim prelazima, a da ne zna ni to kome može da se žali.

S druge strane, ima i slučajeva osoba koje baš žele da budu uvrštene u bazu podataka „nepoželjnih“: poznat je slučaj jednog zavisnika od igara na sreću koji je tražio da ga uvrste u bazu koju imaju mnoge igračnice. Čuvari kazina su jedni od glavnih i starih mušterija takvih sistem za prepoznavanje kako bi sprečili ulazak poznatih varalica i profesionalnih igrača koji redovno „opelješe“ banku. On se pak nadao da će mu stavljanje na taj spisak pomoći da okonča svoju zavisnost od kocke.

Autori: Ginter Birkenštok / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković