Otrov kao lek | Mozaik | DW | 25.12.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Otrov kao lek

Parovi oguglali na postelje i bračne sobe muljaju se pod stolom i kikoću. Pitam se da l' sam i sam posledica ovako glupih uvertira. Međutim, sve je bolje od samoće i ostanka u praznom stanu u kojem ni muve ne zuje.

Goran Samardžić

PRIČA U RUŽIČASTOM: Ja sam strahovito voleo kafanu. I telom i dušom. Svaki ulazak u nju namic'o mi je osmeh na lice. Čim bih zauzeo poziciju u nekom ćošku, počeo bih s uživanjem. Na njeno veličanstvo su me navukli još roditelji. Odlazili su redovno u desetak kafana i restorana vodeći me sa sobom (Madera, Lovac, Grgeč, Orač, Domovina…). Kad bi mi se prispavalo sastavljali su stolice da se pružim. Prvo dve, pa tri, pa četiri, zavisno od toga koliko sam se otegnuo u toku godine. Tada su svi pušili. Iz svakog čoveka i žene se dimilo. Pikavaca je bilo na gomile. Što s otiscima karmina, što onih ugriženih, zabalavljenih, zgnječenih. S prstićima poput pinceta vadio sam ih iz pepeljare i redao po stolu. Nisam imao čim da se igram i skraćujem vreme pa su mi i smrdljivi pikavci dobro dolazili. Sve dok me se roditeljska kandža ne bi dočepala i odvukla na pranje ruku, više guljenje kože s njih. Glava na ramenima bi se klatila, telo trzalo tamo gde ga se povuče, česma siktala. A u WC-u mesto dima za oči, prevučene do pola kapcima, štipa srpski urin u sadejstvu s nekim jezovitim sredstvom za dezinfekcije koje ubija svaku korist od vazduha osim one što održava go život. Moralo se disati pa makar na škrge, a njih me je evolucija lišila.

Ubrzo sam dorastao da mogu spavati za stolom, na skrštenim rukama. Noge su mi jedva dohvatale pod. Buka, dranje, usklici, cilik čaša i escajga, zvučna su pozadina mog sna. Žureće osoblje u razgaženoj obući, razvrstano po smenama, stvara vazdušne vrtloge u prolazu. Nekad mi po zatiljku pređe muška, nekad ženska ruka. Nekad se preko mene prebaci i kaput. Ovisno o prilikama i godišnjem dobu i zakopčavaju me i otkopčavaju. Svako ima neko dete kući. Jedino sam ja svima na raspolaganju. Oni koji žude za detetom, a nemaju ga, mogu me pomilovati i zavarati za njim glad.

Sve i svako što postoji duže u nekom kontekstu pusti koren, zasadi se pa makar plitko. Postalo je tako normalno da s roditeljima uđem u kola i dovezem se do kafane, malo prošetam između stolova i ocenim ko za njima sedi. Bilo bi lakše da je tu ponekad neko od mog, dečijeg roda, ali ne. Nije. Onda jedem, pijem, odem uz pratnju do toaleta i posle, kad se deblja kazaljka približi ponoći, počnem s kunjanjem. Sastavljanju stolica i simuliranju kreveca doš'o je kraj. Ravnopravno s roditeljima i njihovim bučnim prijateljima, koji menjaju face i odeću al' ne i manire, delim sto i mučim se. U masne obruče usta uvek nešto trpaju i slevaju. Zubi ljudi u najboljim godinama, na vrhuncu polne, umne i finansijske moći, dosegnute u skromnim vremenima, sevaju od smeha iz razloga koji mi nisu jasni. Smisao za šale odraslih mi je u fazi klice. Nekima skoro da se naziru krajnici dok se klibere, a i crne se plombe. Parovi oguglali na postelje i bračne sobe muljaju se pod stolom i kikoću. Tako im je interesantnije. Pitam se da l' sam i sam posledica ovako glupih uvertira. Međutim, sve je bolje od samoće i ostanka u praznom stanu u kojem ni muve ne zuje. To se sa mnom već pokušalo.

Goran Samardzic DW-Korrespondent Serbien

Goran Samardžić

Idu godine. U kafane u koje sam dovođen počinjem ići sam. Sad se ja kliberim i otkrivam krajnike. Izimitirao sam sve manire i izmislio neke svoje. U nekim kafanama mi je otvoren račun. Jednom u mesecu otac ih plati. Kakva sreća što mogu doći s drugom il' drugaricom i častiti se tuđom rukom. O hvala ti ruko koja si sad gola kost u istrulom rukavu. I moja danas daje.

Još malo pa ću početi da pušim i dimim iz usta poput ostalih. Čadim se iznutra i kašljem. Iz sviju kulja dim kao iz popišanih vatri, pa i iz mene. To ima veze i s našim ulenjenim karakterima formiranim u vreme Tita i Jovanke. Umesto da pečemo mi dimimo. A pred svima po nešto za ublažavanje tuge, ili razgorevanje sreće. Medicina za koju ne treba recept ni uputstvo...

Jedva sam ček'o da me u kafanu ne dovode, već da dođem sam, na svoju odgovornost. Volja će preći u naviku, navika u ljubavnu obavezu otegnutu do danas. A sinoć, pošto sam si na neodređeno vreme zabranio da pušim i pijem, sanjam kako svojoj voljenoj ženi rastvaram vaginu i spremam se za pričest. A unutra, u razmeri jedan naspram hiljadu, šta?! Ko neko svetalce, ko neko kanapče na kome visi svetalce, ko neka flašica i čukanče zamagljeno dahom iz friza. Na stoliću, s nogicama tankim k'o igle, cigare i limena pepeljara što zalebdi kad se baci. O kako su samo bile dobre, bezopasne i lake te pepeljare izubijane besom, za razliku onih od stakla. Na stolnjaku uflekanom kao moja savest je i tvrdo kuvano jaje servirano za ujed – i so. Još je nešto vagina zinula da mi pokaže ali nije stigla. E jebo te taj san, kaže mi sutradan drug na poslu. Otidi negde. Obloči se i napuši. Imaš s kim. Otrovi su nekad lek.

Tako i bi.