Ostaje samo ćutanje | Mozaik | DW | 29.10.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Ostaje samo ćutanje

Jelena Topić iz Prijedora postala je simbol pobune i mirnog protesta zbog stanja u BiH. Mnogi su se prepoznali i videli svoje razloge u njenom ćutanju. Nezadovoljstvo mladih u BiH je svakim danom sve veće.

„Ćuti Jelena, ne pričaj ništa i klimaj glavom, tako su nas naučili.“ To je ironična poruka sarajevskog konceptualnog umetnika Damira Nikšića (na naslovnoj fotografiji) mladoj Prijedorčanki Jeleni Topić. Ona je svakodnevno u proteklih mesec dana stajala nepomično na drvenoj kutiji u centru Prijedora. Da li je reč o performansu ili protestu, još uvek se ne zna. Iako nemaju nikakva saznanja, građani BiH i regiona slično tumače Jelenin čin.

Većina smatra da iza svega stoje nezadovoljstvo i nezaposlenost, da mladi u ovoj zemlji nemaju budućnost, a da samo retki imaju hrabrosti i volje da pokažu svoj očaj. Studentkinja Andrea Lazičić iz Brčkog svoje vršnjake opisuje kao veoma pesimistične. Ni ona nije izuzetak. „Ništa mi ne ukazuje na lepu budućnost. Moje želje su skromne, da završim fakultet, da se zaposlim i da ostanem ovde. Međutim, realnost mi pokazuje nešto sasvim drugo.“

Bosnien Situation der Jugendlichen Jelena Topic

Jelena Topić stoji i ćuti

Apatija umesto pobune

Damir Nikšić veruje da je vreme ideoloških borbi prošlo, da se svaki mladi čovek bori isključivo za goli opstanak, za posao i život dostojan čoveka, a da su država i političari previše uzeli, a nisu zauzvrat dali baš ništa. „Petnaest milijardi dolara strane pomoći je nestalo. I sad bi oni da mladi volontiraju i idu po radnim akcijama. Taj voz je prošao. Mi smo kao Jelena prepušteni sami sebi. Došli smo do onog što je materijalna osnova svega, to je berza rada i radna mesta.“

Kako tumačiti pune kafiće po bosanskohercegovačkim gradovima, nasmijana lica mladih ljudi koji satima ispijaju kafe? Mnogi će reći kako suštinski i nisu nezadovoljni sve dok imaju od čega platiti kafu. Goran Zorić, aktivista iz Prijedora, smatra da ljudi i te kako jesu isfrustirani i očajni ali da jednostavno ne znaju da izraze svoje nezadovoljstvo i da ih očigledno tome treba naučiti. „Svakodnevno raspoloženje na ulici i u kafani ne treba uzimati kao pokazatelj sreće i zadovoljstva. Reč je jednostavno o velikoj pasivnosti i osećaju bespomoćnosti koji mladi imaju ovde“.

Razloga za pobunu ima mnogo, smatra Goran. Situacije iz svakodnevnog života obeshrabruju mlade da učine bilo šta jer su se mnogo puta razočarali. „Bilo bi interesantno proveriti spiskove pripravnika u državnim službama i liste podmlatka političkih partija. Siguran sam da će se imena u velikom procentu podudarati. Ja sam davno odustao od traženja posla u takvim firmama, jer jednostavno nema smisla“, kaže Goran.

Nevolja je još veća, kaže filozof i sociolog Dragan Bursać, što su ljudi navikli da žive sa svojim nezadovoljstvom pa promene niko ne traži, najmanje mladi. „Ta apatija kao da je poslala folklorni deo života, lajfstajl. To je život od danas do sutra, prekosutra vas puno i ne interesuje. Neki planovi kod većine mladih ne postoje, da ne govorim o životnoj ušteđevini, o brizi za zdravlje, osnovnim stvarima koje su totalno zapostavljene“, kaže Bursać.

Bosnien Situation der Jugendlichen Andrea Lazicic

Andrea Lazačić: Ništa mi ne ukazuje na lepu budućnost

Ne okreći se, sine

29-godišnja Banjalučanka Dijana Gajić jedna je od onih koje imaju posao. Pored toga, osnivačica je muzičke grupe „Catrin Noise“. Iako ne spada u onu pasivnu većinu, nego se na više polja bori kako zna i ume, smatra da mlade nikako ne treba kriviti za položaj u kojem se nalaze. „Ne volim reći da su mladi inertni, sistem je inertan. Znam mnoge koji su deprimirani i isfrustrirani jer su puno toga učinili, ozbiljne stvari pokretali, a i dalje ih niko ne priznaje. Oni su prisiljeni da ozbiljno razmišljaju o odlasku“, ističe Dijana Gajić.

Jedan od takvih je Duško Stanivuk. Završio je filmsku i pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti u Banjaluci, a već svima poznata Jelena Topić mu je prijateljica sa klase. O njenom „projektu“ ne zna mnogo i ne želi da govori. Zna samo da svi skupa čine generaciju bez budućnosti. Iza njega su brojni projekti, već šestu godinu organizuje festival studentskog filma „Dukafest“. Obeshrabren je na svakom koraku jer su, kako kaže, vlasti u BiH potpuno nezainteresovane za mlade i njihove ideje. „Čim mi se ukaže prilika, odlazim odavde. Neću se ni osvrnuti. Uložiš godine pokušavajući nešto i to nema nikakvog odjeka. Sredstva koja mi dobijemo za organizaciju festivala koji traje četiri dana, su mesečna plata jednog zaposlenog u ministarstvu“. Entuzijazam, smatra Duško, nije večan.

Španac Nestor Ruiz pet godina živi u Banjaluci. Kad je došao, video je BiH kao zemlju mogućnosti, međutim stvarnost ga je, kako kaže, demantovala. Zanimljivo je, ističe, koliko se ljudi ne bore za ono što im pripada. Nedavno je bio u Madridu gde su protesti mladih svakodnevna stvar. „To mi ovde fali. Ipak za pet godina koliko sam tu, vidim promene. Počeli su mladi da izlaze na ulice ali to je nedovoljno. Ovde nema kulture protesta i aktivizma“, kaže Ruiz. Ranije je Nestor u Banjaluci video svoju budućnost. Smatra da je BiH divna zemlja sa sjajnim ljudima, ali je kaže, prisiljen da uskoro ode i potraži sreću na nekom drugom mestu, kao i mnogi njegovi prijatelji koje je stekao u Bosni i Hercegovini.

Autorka: Aleksandra Slavnić, Banjaluka
Odg. urednik: Mehmed Smajić