1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Oslobodioci ili okupatori Iraka?

Pre deset godina srušen je Sadam Husein. Irak se oslobodio diktatora, ali se suočio s drugim problemima. Iračani danas sa pomešanim osećanjima gledaju na događaje koji su usledili nakon 2003.

Postolje na trgu Firdus je prazno. Tamo, odakle je 9. aprila 2003. srušen bronzani spomenik Sadamu Huseinu i time simbolično okončana njegova vladavina, ostao je samo betonski blok. Kratko se na tom postolju nalazila mala, nadrealistička skulptura jednog poznatog iračkoga skulptora. Ali, javna kritika te skulpture nije prestajala i, kada su teror i bombe došli i do toga trga, ona je brzo nestala. Isto toliko dugo Iračani nisu jedinstveni oko pitanja da li je ulazak američkih vojnika i rušenje diktatora Huseina bilo invazija, oslobođenje ili okupacija. Postolje će sigurno ostati prazno.

Amal Ibrahim: Invazija sa dobrom namerom

Amal Ibrahim: Invazija sa dobrom namerom

Trajna politička kriza

„Za mene je to bila invazija sa dobrom namerom“, odgovara Amal Ibrahim na pitanje o događajima od pre deset godina. „Ali, to je definitivno bila invazija.“ Ta 43-godišnja šiitkinja je profitirala od promena koje su nastupile. Nakon što je njen otac, lekar koji je pripadao pokretu otpora protiv Sadama Huseina ubijen, ćerka nije imala nikakve šanse za napredak u karijeri, jer su režimom dominirali ljudi odani diktatoru. Sada ona radi na odgovornoj poziciji u sekretarijatu Ministarskog veća. Pa ipak, vojnu operaciju „Sloboda za Irak“ ona ne vidi kao oslobođenje.

Intervencija se mora ocenjivati prema rezultatima, kaže ona. „Oslobođenje izgleda drugačije.“ Začetak sadašnjih problema ona vidi u uredbama i zakonima koje je doneo američki upravitelj Pol Bremer, tokom okupacije. Već je imenovanje prve vlade izolovalo političku elitu od naroda. Političari su dobili vrlo velike plate i druge privilegije. Tako su se promenili i njihovi ciljevi: oni nisu više gledali interese naroda, nego svoje sopstvene. „Ne znam da je to bila namera ili se to tako razvilo“, kaže Amal Ibrahim. U svakom slučaju, od povlačenja i poslednjih američkih vojnika krajem 2011. godine, Irak se nalazi u trajnoj političkoj krizi.

Versko i etničko razdvajanje

Irak je prošao kroz teška vremena: tri decenije diktature, tri rata, bezbrojne pobune, embargo koji je trajao gotovo deset godina i tu zemlju iscrpeo. Nakon američke invazije 2003. godine, Sadam Husein je, istina, srušen, i diktatura se raspala. Ali, počeo je haos, pljačke i nove borbe za vlast i prevlast. Teroristička organizacija Al Kaida se učvrstila. Od sredine 2006, verski i politički ekstremisti pokrenuli su orgije nasilja, koje su trajale do početka 2009. Šiiti su masakrirali sunite i obrnuto. Ubijani su hrišćani, paljene crkve.

Demonstracije protiv šiita u Bagdadu

Demonstracije protiv šiita u Bagdadu

Otmice, pljačke, ubojstva i atentati napravili su od Iraka pakao za domaće stanovništvo, kao i za strane trupe i saradnike međunarodnih organizacija i preduzeća. Na vrhuncu nasilja je, prema procjenama UN, mesečno ginulo do 3.000 Iračana. Ubistvima, progonima i bekstvm, šiiti i suniti su se sortirali po jasnim crtama razdvajanja. Brojni ljudi preselili su se i unutar Bagdada. Mnoge ranije mešane četvrti, postale su etnički i verski „čiste“. Zatim su borbe postupno stale, broj terorističkih napada se smanjio.

Nervoza vlasti

Kada Amal Ibrahim, nakon kraja radnog vremena napušta strogo čuvanu vladinu četvrt, takozvanu „Zelenu zonu“, ta majka četvoro dece ne zna koliko će da traje njeno putovanje kući. Mora da pređe most preko reke Tigar da bi došla u ulicu Palestine. Nekad to traje samo nekoliko minuta, a nekad više od sat vremena. Poslednjih godina je, istina, uklanjano sve više stalnih kontrolnih punktova. Ali, ponovno pogoršanje situacije navelo je snage bezbednosti na uvođenje mobilnih kontrolnih punktova. Neočekivano i potpuno proizvoljno pretražuju se automobili, proverava identitet svih putnika. Sve to pokazuje koliko je vlast trenutno nervozna.

Premijer Nuri Al Maliki, koji vodi i Ministarstvo obrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova, je pod sve većim pritiskom. Niko s njim ne želi da vlada. Gotovo svakodnevno padaju ostavke. Njegova vlada se raspada. Istovremeno, Al Kaida se sve češće javlja. Zbog koordiniranih atentata terorističke organizacije „Islamska država Irak“, kojoj, uz Al Kaidu, pripada još desetak ekstremističkih grupacija, neki komentatori već govore o opasnosti od novog građanskog rata. U Bagdadu i još 13 pokrajina u Iraku, 20. aprila održaće se pokrajinski izbori. Osim toga, iračka metropola sa šest miliona stanovnika je ove godine glavni grad kulture islamskoga sveta – za politički motivisane teroriste to je idealna prilika da skrenu pažnju na sebe.

Slobode mlade generacije

Deca se igraju na reci Tigar

Deca se igraju na reci Tigar

No, čini se da to stanovnike Bagdada ne uzbuđuje. Oni stoički strpljivo prihvataju česte višečasovne zastoje ili mostove preko Tigra prelaze pešice. Dok su prvih godina terora ulice već tokom ranog popodna bile potpuno prazne, jer su ljudi zbog straha ostajali kod kuće, sada u četvrtima kao što je Karada, u kojoj se nalazi i trg Firdus, gužva vlada do kasno u noć. Ulicom Abu Navaza, koja je uređena kao park uz reku, šetaju porodice sve do ponoći. Pozorišne predstave i koncerti dobro su posećeni, vlasnici restorana trenutno ne mogu da se požale na manjak gostiju.

„Da“, kaže Amal, „na terorizam čovek može da se navikne, ili bar da nauči kako da se s time nosi“. Od svog 22-godišnjega sina zna da su mladim Iračanima važnije slobode koje imaju desetak godina, nego gubitak bezbednosti. „Mladi ljudi danas imaju sasvim druge mogućnosti da ostvare svoje želje.“ Za njih je internet – prozor u svet. U vreme Sadama Huseina čak su bile zabranjene i satelitske antene za televiziju. „Danas čovek može da kaže šta želi i da se sastane se s kim hoće.“ Sve više ljudi može sebi da priušti i putovanja. Jedno nereprezentativno ispitivanje Ministarskog veća pokazalo je da Iračani mlađi od 25 godina intervenciju Amerikanaca stvarno doživljavaju kao oslobođenje.

Autori: Birgit Svenson / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković