Oružani otpor genocidu

Bilo joj je samo jedanaest godina kada je bila svedok ustanka u varšavskom getu. Kristina Budnicka nije, istina, borbe videla sopstvenim očima, ali ih je osetila. „Gore je sve gorelo, zato je u bunkeru zemlja postala toliko vrela da smo morali stalno da bežimo u kanalizacione cevi, da se ohladimo“, priča ona. „Danima smo bežali tamo-amo, kroz mali tunel u prljavi kanal u kojem su se jednog dana pojavili leševi“, priča Kristina Budnicka. „Kada su Nemci primetili da se kanali koriste kao skloništa, pucali su kad bi glave provirile iz šahtova.“

Kristina Budnicka rođena je kao Hena Kucer i bila je najmlađa od osmoro dece. Njena dva najstarija brata odvedena su 1942. prilikom velike deportacije u koncentracioni logor Treblinku. Njen otac, stolar, odlučio je da stvari više ne posmatra skrštenih ruku. „Zajedno sa preostalim sinovima počeo je da pravi bunker ispod podruma naše kuće“, priča danas 81-godišnja Kristina Budnicka. Tamo se porodica sklonila početkom 1943. Bunker je tunelom bio povezan sa kanalizacijom, u početku je imao i priključak za vodu i struju. Porodica se nadala da će jednog dana moći da pobegne kroz kanalizaciju.

Borba za ljudsko dostojanstvo

Kristina Budnicka imala je šestoricu braće. Kada su dvojica deportovana, ostali su se brinuli o porodici. Često su izlazili iz bunkera, pomagali ustanak i donosili hranu. Jednog dana su dva brata u pogrešnom trenutku izašli iz kanalizacije. Ubijeni su. O ustanicima Budnicka kaže: „Oni su se manje borili za sopstveni život, a više za dostojanstvo svih nas. Nemci su nama, Jevrejima, hteli da oduzmu ljudsko dostojanstvo. Taj otpor pokazao je da nisu uspeli.“

Varšavski geto stvoren je 1940. u jevrejskoj četvrti tog grada. Pre talasa deportacija u logore smrti 1942. godine, u getu je živelo oko 400.000 Jevreja, nakon toga, ostalo ih je oko 60.000, u četvrti ograđenoj zidom. Početkom 1943, Hajnrih Himler naredio je konačnu likvidaciju geta. Do tada je većina Jevreja odbijala da pruži oružani otpor, i iz verskih razloga. Ali, kad je trebalo da počnu poslednje masovne deportacije, stotine mladih Jevreja odlučilo je da se bori.

„Hteli su sami da odluče kako će umreti“

Devetnaestog aprila 1943. nemačke trupe naišle su na neočekivan otpor. Mladi ljudi bili su svesni da su im izgledi slabi – nedostajalo im je oružja, hrane i podrška. Ali, izdržali su tri nedelje pružajući ogorčen otpor. Kada su Nemci početkom maja opkolili bunker ustanika, oni su se odlučili za zajedničko samoubistvo. „Hteli su sami da odluče o tome kako će umreti“, kaže Zigmunt Stępinski, direktor novog Muzeja istorije poljskih Jevreja u Varšavi. Njihova smrt bila je politički manifest, kaže on. „Oni su hteli da pokažu da Jevreji mogu da se brane i da su organizovali prvi ustanak protiv nacista“, dodaje Stępinski. I Kristina Budnicka kaže da je ta borba bila važan simbol drugima. Nakon toga, Jevreji su pružili otpor i u drugim, manjim getima.

Likvidacija hiljada ljudi

Za gušenje ustanka bio je nadležan SS-ov vođa grupe Jirgen Štrop. U maju 1943. on je javio da je za vreme ustanka „registrovano i sigurno likvidirano 56.065 Jevreja“. Preživeli su samo retki, poput Kristine Budnicke. Ona je sa svojom porodicom provela devet meseci u bunkeru. U junu 1943. njen brat Rafal organizovao je spasavanje porodice uz pomoć poljske tajne organizacije Zegota, koja je spasila brojne Jevreje.

Kristina i njen najmlađi brat najpre su pobegli iz kanalizacije. Trebalo je da posle njih dođu sestra i roditelji. Ali, roditelji su bili suviše slabi da bi sopstvenom snagom napustili sklonište. Odlučili su da čekaju bolju priliku. A ćerka je onda odlučila da ostane sa roditeljima. Ali, druge prilike za spasavanje nije bilo. Roditelji su umrli u skloništu. Jedanaestogodišnju Henu Kucer krilo je nekoliko poljskih porodica. Jedna od njih dala joj je ime Kristina Budnicka. Ona se tako zove i danas i jedina je od desetočlane porodice preživela rat.

Komplikovan odnos Poljaka i Jevreja

U komunističkoj Poljskoj bilo je malo mesta za sećanje na jevrejske žrtve. Njihova uloga u poljskoj istoriji je tabuizirana ili čak politički instrumentalizovana. I zbog toga je i Budnicka decenijama ćutala. Danas se mnogo toga menja, intenzivnije se raspravlja o poljsko-jevrejskim odnosima. Povodom 70-godišnjice ustanka u varšavskom getu brojni gosti iz zemlje i inostranstva odaće počast žrtvama. Biće otvoren i novi Muzej istorije poljskih Jevreja. On se nalazi se upravo nasuprot spomeniku junacima ustanka u varšavskom getu, na području nekadašnje jevrejske četvrti. S obzirom na to da su nacisti geto sravnili sa zemljom, gotovo da nema ostatak zgrada iz toga vremena. Nakon rata tamo je niklo novo, radničko naselje.

Živo sećanje

Nije slučajno to da je Muzej nastao upravo sada. To je izraz novog vremena u Poljskoj. Ta zemlja se sve više suočava sa sopstvenom prošlošću. U Muzeju će biti moguće vrlo upečatljivo iskusiti istoriju poljskih Jevreja. Raspravlja se i o kontroverznim pitanjima, na primer o tome zašto ustanici nisu dobili jaču podršku spolja. Ustanici su, istina, dobili oružje, ali to nije bilo dovoljno. Istoričari kao i preživjeli upozoravaju da se ondašnje stanje ne sme suviše jednostavno zamišljati i da se pomoć koja je pružena ne sme zaboraviti. „Bez hrabrih Poljaka ja ne bih preživela“, kaže Kristina Budnicka i podseća da je, za razliku od drugih okupiranih zemalja u Evropi, za pomaganje Jevrejima u Poljskoj bila predviđena najstroža kazna. Streljanje je pretilo ne samo pomagačima, nego i njihovim porodicama, kaže Budnicka. Nju raduje otvaranje novog muzeja u bivšoj jevrejskoj četvrti. „Ovde se radi o više toga, a ne samo o holokaustu“, kaže Kristina Budnicka. „Radi se o mnogo Jevreja koji su bili istaknuti Poljaci i koji su hiljadu godina učestvovali u oblikovanju ove zemlje.“

Autori: Rozalija Romaniec / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković